Beskrajni žuti krug

Tuga će uvek trajati. La tristesse durera toujours.
Poslednje reči Vinsenta van Goga koje je, pred smrt, rekao svom bratu Teu predstavljaju ne samo njegov oproštaj od života, nego i objašnjenje zašto je pucao sebi u srce, dva dana ranije. Posle Rembranta najslavniji i najbolji holandski slikar, jedan od najvećih u 19. veku, umro je 29. jula 1890. mirno, sa osmehom na licu, u 37 godini: dao je sve od sebe da pokuša da shvati svet, da u svojim delima koja je radio sa samouništavajućim žarom kakav samo mogu da osete geniji, pomiri lepotu sveta i dobrotu, kao najveću lepotu u čoveku.

Teo je tačno predvideo: u pismu koje je poslao sestri šest dana po Vinsentovoj smrti, napisao je: "Nije više želeo da živi, i bio je pomiren sa tim jer se uvek borio za svoja ubeđenja, ubeđenja koja je merio u odnosu na najbolje i najplemenitije u svojim prethodnicima… Ljudi treba da shvate da je bio veliki umetnik, što vrlo često znači da je istovremeno i veliki čovek. Tokom vremena to će sigurno biti potvrđeno, i mnogi će zažaliti što je prerano umro".

Reči će biti proročke. Vinsent van Gog će postati ikona 20. veka, simbol umetnika kakvog zamišljaju svi "obični" ljudi – beskrajnog talenta, a nesrećan, melanholičan i tužan, razdiran između onih koji, navodno, ne razumeju niti prepoznaju njegovu umetnost (iako nije, kažu, prodao nijednu sliku, njegove kolege su ga smatrale najboljim) i velikih zahteva koje stavlja pred sebe, iscrpljujući se do krajnjih granica.

Staklena komora na ulazu

Sa takvim predrasudama o umetniku možda su mnogi krenuli na izložbu "Van Gog" u Budimpešti, koja je u Muzeju likovne umetnosti otvorena 2. decembra 2006. godine, kako bi se se reprezentativno proslavila stogodišnjica Muzeja. Posle izložbe "Klod Mone i prijatelji" pre tri godine, Van Gog je predstavljao izazov koji se apsolutno isplatio. Iako su organizatori pretpostavljali da će interesovanje biti veliko i već u novembru pustili karte u prodaju, niko nije verovao da će izložba biti toliko posećena da će morati da bude produžena za deset dana (umesto 20. marta zatvorena je 1. aprila 2007, a posete su od februara organizovane i ponedeljkom kada je, inače, Muzej zatvoren). I poslednjeg dana posetioci su još stajali u redovima da bi ušli u Muzej i sreli se sa delima ovog umetnika.

Tako se, budući prva velika izložba Van Goga, posle one u Beču 1903, pretvorila u najveći događaj u centralnoj Evropi. Umetnikova dela došla su iz četrdesetak muzeja sveta – prvo koje je stiglo bila je "Seljačka kuća u Provansi" (1888) koju je poslala Nacionalna galerija umetnosti iz Vašingtona. Potom su stizale slike i crteži iz Muzeja Van Goga, Fondacije Vinsenta van Goga i Rijksmuzeja iz Amsterdama, muzeja i galerija iz Baltimora, Beča, Čikaga, Edinburga, Helsinkija, Madrida, Metropoliten muzeja iz Njujorka, Nacionalne galerije iz Otave, iz Luvra i Muzeja D`Orse iz Pariza, iz Rima, Roterdama, Štutgarta, Ciriha, a tu su i dela koje poseduje muzej domaćin… Ukupno 43 slike, 24 crteža i 10 litografija i gravira, osiguranih na vrtoglavih 760 miliona dolara.

U niz sala posetioci su, shodno tome, ulazili pošto su prethodno par sekundi proveravani u hermetički zatvorenoj staklenoj komori. Neuobičajeni način predstavljanja Van Gogovih dela pokazuje da organizatori zaista nisu ni sanjali koliko će izložba privući posetioce. Polumrak, i svaki Van Gogov rad izložen u srednjem delu panoa nalik triptihu – dva krila ukoso otvorena – trebalo je da posmatraču stvore atmosferu u kojoj usamljen, baš kao i umetnik, na najbolji način može da doživi delo i uspostavi bliskost sa njim. Avaj! u poluotvorenom prostoru svakog od triptiha tokom celog dana, i na svakih pet minuta, guralo se bar po desetoro posetilaca koje je budnim okom pratilo najmanje petoro, diskretno raspoređenih, čuvara Muzeja.

Pravim poštovaocima umetnosti, a posebno Van Goga, nije to mnogo smetalo. Ljubazno "Izvinite" uz osmeh, činilo je svakoga saučesnikom u nesvakidašnjem susretu sa velikom umetnošću, u kojem je sugerisano sveobuhvatno ali za mnoge novo viđenje Van Goga.

Na izložbi, podeljenoj u četiri dela, slavni slikar je predstavljen sa 43 ulja na platnu, 24 crteža i deset grafika (litografije i gravire). Od njegovog najranijeg rada na izložbi "Seoske kuća na vrelini i `protestantskog ambara`", crteža koji je nastao u proleće u Etenu 1881, predstavljene su faze Van Gogovog umetničkog razvoja: rana, mračna holandska faza u kojoj se prepoznaju prve iskre umetničke posebnosti, a zatim pariska faza u kojoj se sreće sa impresionistima i poentilistima od kojih grozničavo uči i uglavnom slika cveće i mrtvu prirodu (jer ne nalazi modele). Ova faza je predstavljala osnovu za preokret, u kojem se uobličavaju neoimpresionističke i ekspresionističke osobine i naslućuje moderna, odnosno apstrakcija. Tendencija je bila da se predstave manje poznata Van Gogova dela, kako bi se jasno razaznale granične linije u razvoju njegovog stvaralaštva.

Melanholija i usamljenost

Treći i četvrti deo izložbe ne pripadaju Van Gogu, ali jesu tesno vezani za njega. Jedan deo jeste "Van Gogov imaginarni muzej" u kojem su se našla dela njegovih slavnih prethodnika koje je sa radošću i žarom kopirao: na prvom mestu Milea, Delakroa i Rembranta, ali i desetina japanskih gravira iz kolekcije samog slikara i njegovog brata Tea, koju su godinama skupljali i koja se sada nalazi u Van Gogovom muzeju u Amsterdamu.

Suvišno je govoriti da iz svega što je Van Gog stvorio (za deset godina svoga života uradio je više od 800 dela) teku ogromna melanholija i usamljenost. Njegova, koju prepoznajemo u jednoj jedinoj jasno vidljivoj lasti iznad "Rasadnika u Šenkvegu", nacrtanoj u najlepšoj tradiciji japanskih majstora; u suvim, lomnim granama u "Župnom zimskom vrtu u Nojnenu", crtežu na kojem nema nijednog jedinog čoveka, samo crkvica u dnu, pusta kao umetnikova duša; ali, i usamljenost onih koji su mu služili kao modeli, od "Ljudi koji jedu krompir" tegobnih, siromašnih i dobrodušnih, do rembrantovski nacrtanih žena koje, uz svetlost što stidljivo ulazi kroz jedan jedini prozor oronule kuće, krpe pocepanu odeću, pletu ili obavljaju neki posao ("Švalja", pa "Seoska soba sa pletiljom" i "Seoska soba sa švaljom", ili "Seoska soba u kojoj žena ljušti krompir")…

I koliko god tamna holandska faza, u kojoj Van Gog samo žarom lule ("Mladi seljak sa lulom") ili iz ognjišta ("Seljanka pored ognjišta") nagoveštava život i volju za njim, tu usamljenost potcrtavala prepoznavaćemo je i u kasnijim, svetlim, jarkim i gustim bojama koje nanosi snažnim potezom na platno.

Usamljeno se bore masline na stepenastim kosinama brda ("Maslinjak", "Maslinjak na padini brda"), usamljeno i otuđeno stoje ljudi na "Plaži u Ševeningenu", a tek koliko usamljeno sa slike mirišu bledi, tanani cvetovi kajsije u voćnjaku ("Kajsije u cvatu") i slap plavih perunika, podsečenih i stavljenih u beli bokal ("Vaza sa plavim irisima").

Van Gog je čeznuo za žutom bojom, najlepšom u slavnim suncokretima koje je Gogen toliko voleo (u novembru 1887, kada su se upoznali, Gogen je jednu svoju sliku sa Martinika menjao, kažu, za dve Van Gogove studije suncokreta). Na izložbi u Budimpešti predstavljeni su samo jednom slikom, pariskim "Suncokretima" baš iz 1887, na kojoj ta žuta nije toliko izražajna kao što će kasnije biti.