Етика Христовог мача

Суочен са све већим противречностима у себи, разапет између поверења у моћ савремене технологије и све мање вере у себе, данашњи човек налази се пред тешким  проблемом ослобађања од последица олаког подлегања паганским искушењима. Тежећи истовремено дијаметрално супротним циљевима, распет између идеја које представљају сасвим различите светове, он скрива од себе и од других свој реални духовни идентитет. У тој неусаглашености између формалног извршавања верских обавеза у свом јавном животу и несвесних тежњи да окуша плодове древног, традиционалног и новог паганства у свом тајном, личном животу, откривамо и хришћанина на почетку трећег миленијума као бића које није једнако себи, бића над чијим идентитетом лебди тамна упитност.

Симулација вредности је цивилизацијски пут којим се упутило човечанство и тешко је замислити да ће од тог пута одустати пре него се у оствареном циљу укаже нужност промене. Међутим, упоредо са овим, постоји и онај други пут, пут којим се ређе иде али који омогућује потврђивање стварних духовних вредности утемељених на принципу задовољства у одрицању од непосредних задовољстава. Тај пут се данас указује у православљу као чувару аутентичног Исусовог учења о саможртвеном божанском принципу који открива и потврђује божје присуство у људском животу.

Одбрана од многоликог зла

Слободно самоодрицање као једна од основних хришћанских врлина проистиче из чина божје жртве којим је успостављен и нови саможртвени принцип. Корени тог принципа, међутим, сежу знатно дубље и везани су за основе људске културе створене преиначавањем природе. Током досадашње културне историје многи предмети су од свог првобитног добили и своје друго значење. Таложењем значења формирани су симболи као јединствен спој различитости које су у одређеним приликама ипак долазиле до свог изражаја. Такав један симбол је и мач који представља симболичку трансформацију човековог искуства а чија изражајна вредност превазилази његов значај конкретног предмета везаног за остварење непосредне сврхе.

Поручујући да не доноси мир, већ мач, Христос га намењује раскидању дотадашњих природних и успостављању духовних веза. Зависно од тога како се усмерава његова оштрица, мач може имати различите функције. Његова двосеклост омогућује да оштрицом присиљавамо друге на покорност или да другу страну оштрице усмеримо ка себи. Негативно значење мача везано је за потврду тамне стране људске природе, игнорисање вере и одрицање Бога. За разлику од Крсташа и конквистадора који су у име хришћанства, његове одбране и ширења вере убијали друге који су имали другу религију и веровали у друге богове, прави хришћанин свој духовни мач користи другачије. Иако је током историје био најближи човеку који га је и користио против другог човека, мач који не усмеравамо ка другом већ ка себи означава спремност ка преображају нашег анималног у божанско биће.

Старозаветни конфликт између човека и његове природе, настао првобитним грехом, довео је до човековог неприхватања себе и незадовољства собом. Радикални прекид са дотадашњом традицијом и преображај дотадашњег човека треба да се оствари Христовим мачем. Њиме се човек може успешно одбранити од многоликог зла, које се у сваком времену испољава у различитим видовима, и усмерити ка добру које је у свим временима увек једно. Као што је и Бог један, а добро проистекло из њега има исто нумеричко одређење.

Христов мач чини сваког хришћанина ратником који се бори против сопственог негативитета, оличеног демонима, на путу ка небеском царству. Усмерен против прилагођавања свету, тај мач је средство нашег преображаја у њему. Мач није оружје за спољашњу револуцију, већ за ослобађање од дотадашњих ограничења која спречавају човека да се потврди као божанско биће слободе.

Христов мач није усмерен ка другом, већ је првенствено оруђе самосазнања и стицања сопственог духовног искуства које ће спојити знање и понашање и разрешити Еурипидов парадокс да само спознавање разлике између добра и зла не утиче на чињење лоших дела. Речи апостола Павла "Добро које желим не чиним, већ зло које не желим то чиним", могу се прочитати као немогућност усаглашавања својих жеља са извршеним делом.

Заводљиве жеље и воља хтења

У разлици између жеља и остварења показује се омамљивост и варљивост наших жеља које нас искушавају грехом. Није Бог тај који нас куша, како истиче апостол Јаков, већ су то првенствено наше жеље које нас заводе. Однос према варљивим жељама је први корак ка задовољству темељеном на одрицању од непосредног задовољства. Заводљивој жељи, као свесној или несвесној психичкој тежњи, распаљеној до жудње за објектом као претпостављеном извору задовољства може се супротставити само хтење, као анти жеља. Христов мач оличава вољу хтења којом се одвајамо од својих непосредних жеља и тежње да се оне непосредно и остваре.

Између ега и жеља чије је остварење везано за претпостављено задовољство, поставља се, дакле, хтење одрицања од задовољства. Насупрот нагонско несвесним тежњама и рутинским активностима, вољна способност слободног и свесног избора и понашања проистиче из усвојених културних и моралних норми и схватања. Оплемењена божјом вером, воља хтења успева да савлада знатно снажније нагонске тежње. Постигнут успех у превладавању непосредног задовољства је извор духовног задовољства. Знање се у том смислу и показује као реална моћ деловања у складу са својим намерама тек с аспекта дубоко проживљеног непосредног искуства. Христовим мачем стиче се релевантно искуство и лични духовни преображај који укида разлику између жеља и учињеног, између сазнања и понашања.