Etika Hristovog mača

Suočen sa sve većim protivrečnostima u sebi, razapet između poverenja u moć savremene tehnologije i sve manje vere u sebe, današnji čovek nalazi se pred teškim  problemom oslobađanja od posledica olakog podleganja paganskim iskušenjima. Težeći istovremeno dijametralno suprotnim ciljevima, raspet između ideja koje predstavljaju sasvim različite svetove, on skriva od sebe i od drugih svoj realni duhovni identitet. U toj neusaglašenosti između formalnog izvršavanja verskih obaveza u svom javnom životu i nesvesnih težnji da okuša plodove drevnog, tradicionalnog i novog paganstva u svom tajnom, ličnom životu, otkrivamo i hrišćanina na početku trećeg milenijuma kao bića koje nije jednako sebi, bića nad čijim identitetom lebdi tamna upitnost.

Simulacija vrednosti je civilizacijski put kojim se uputilo čovečanstvo i teško je zamisliti da će od tog puta odustati pre nego se u ostvarenom cilju ukaže nužnost promene. Međutim, uporedo sa ovim, postoji i onaj drugi put, put kojim se ređe ide ali koji omogućuje potvrđivanje stvarnih duhovnih vrednosti utemeljenih na principu zadovoljstva u odricanju od neposrednih zadovoljstava. Taj put se danas ukazuje u pravoslavlju kao čuvaru autentičnog Isusovog učenja o samožrtvenom božanskom principu koji otkriva i potvrđuje božje prisustvo u ljudskom životu.

Odbrana od mnogolikog zla

Slobodno samoodricanje kao jedna od osnovnih hrišćanskih vrlina proističe iz čina božje žrtve kojim je uspostavljen i novi samožrtveni princip. Koreni tog principa, međutim, sežu znatno dublje i vezani su za osnove ljudske kulture stvorene preinačavanjem prirode. Tokom dosadašnje kulturne istorije mnogi predmeti su od svog prvobitnog dobili i svoje drugo značenje. Taloženjem značenja formirani su simboli kao jedinstven spoj različitosti koje su u određenim prilikama ipak dolazile do svog izražaja. Takav jedan simbol je i mač koji predstavlja simboličku transformaciju čovekovog iskustva a čija izražajna vrednost prevazilazi njegov značaj konkretnog predmeta vezanog za ostvarenje neposredne svrhe.

Poručujući da ne donosi mir, već mač, Hristos ga namenjuje raskidanju dotadašnjih prirodnih i uspostavljanju duhovnih veza. Zavisno od toga kako se usmerava njegova oštrica, mač može imati različite funkcije. Njegova dvoseklost omogućuje da oštricom prisiljavamo druge na pokornost ili da drugu stranu oštrice usmerimo ka sebi. Negativno značenje mača vezano je za potvrdu tamne strane ljudske prirode, ignorisanje vere i odricanje Boga. Za razliku od Krstaša i konkvistadora koji su u ime hrišćanstva, njegove odbrane i širenja vere ubijali druge koji su imali drugu religiju i verovali u druge bogove, pravi hrišćanin svoj duhovni mač koristi drugačije. Iako je tokom istorije bio najbliži čoveku koji ga je i koristio protiv drugog čoveka, mač koji ne usmeravamo ka drugom već ka sebi označava spremnost ka preobražaju našeg animalnog u božansko biće.

Starozavetni konflikt između čoveka i njegove prirode, nastao prvobitnim grehom, doveo je do čovekovog neprihvatanja sebe i nezadovoljstva sobom. Radikalni prekid sa dotadašnjom tradicijom i preobražaj dotadašnjeg čoveka treba da se ostvari Hristovim mačem. Njime se čovek može uspešno odbraniti od mnogolikog zla, koje se u svakom vremenu ispoljava u različitim vidovima, i usmeriti ka dobru koje je u svim vremenima uvek jedno. Kao što je i Bog jedan, a dobro proisteklo iz njega ima isto numeričko određenje.

Hristov mač čini svakog hrišćanina ratnikom koji se bori protiv sopstvenog negativiteta, oličenog demonima, na putu ka nebeskom carstvu. Usmeren protiv prilagođavanja svetu, taj mač je sredstvo našeg preobražaja u njemu. Mač nije oružje za spoljašnju revoluciju, već za oslobađanje od dotadašnjih ograničenja koja sprečavaju čoveka da se potvrdi kao božansko biće slobode.

Hristov mač nije usmeren ka drugom, već je prvenstveno oruđe samosaznanja i sticanja sopstvenog duhovnog iskustva koje će spojiti znanje i ponašanje i razrešiti Euripidov paradoks da samo spoznavanje razlike između dobra i zla ne utiče na činjenje loših dela. Reči apostola Pavla "Dobro koje želim ne činim, već zlo koje ne želim to činim", mogu se pročitati kao nemogućnost usaglašavanja svojih želja sa izvršenim delom.

Zavodljive želje i volja htenja

U razlici između želja i ostvarenja pokazuje se omamljivost i varljivost naših želja koje nas iskušavaju grehom. Nije Bog taj koji nas kuša, kako ističe apostol Jakov, već su to prvenstveno naše želje koje nas zavode. Odnos prema varljivim željama je prvi korak ka zadovoljstvu temeljenom na odricanju od neposrednog zadovoljstva. Zavodljivoj želji, kao svesnoj ili nesvesnoj psihičkoj težnji, raspaljenoj do žudnje za objektom kao pretpostavljenom izvoru zadovoljstva može se suprotstaviti samo htenje, kao anti želja. Hristov mač oličava volju htenja kojom se odvajamo od svojih neposrednih želja i težnje da se one neposredno i ostvare.

Između ega i želja čije je ostvarenje vezano za pretpostavljeno zadovoljstvo, postavlja se, dakle, htenje odricanja od zadovoljstva. Nasuprot nagonsko nesvesnim težnjama i rutinskim aktivnostima, voljna sposobnost slobodnog i svesnog izbora i ponašanja proističe iz usvojenih kulturnih i moralnih normi i shvatanja. Oplemenjena božjom verom, volja htenja uspeva da savlada znatno snažnije nagonske težnje. Postignut uspeh u prevladavanju neposrednog zadovoljstva je izvor duhovnog zadovoljstva. Znanje se u tom smislu i pokazuje kao realna moć delovanja u skladu sa svojim namerama tek s aspekta duboko proživljenog neposrednog iskustva. Hristovim mačem stiče se relevantno iskustvo i lični duhovni preobražaj koji ukida razliku između želja i učinjenog, između saznanja i ponašanja.