Запостављен локалитет Винче

Када најмање очекујемо, Винча нас изненади неком фигурином која „истрчи”. Недавно је пронађена пећ у једном ћошку локалитета, који се распада. Пећ има украсе, што је реткост – прича нам Ненад Тасић, ванредни професор на Одсеку за археологију на Филозофском факултету.

Винчанска култура се, напомиње, не види попут грчке и римске заоставштине, али јој се у свету сви диве.

– Међутим, код нас је случај такав да је тешко објаснити нашим политичарима од какве је важности археолошко налазиште Бело брдо за државу – каже Тасић. – Овде се не виде капители, лукови, мермерни стубови. Политичарима је јасно шта је Царичин град, Гамзиград, Феликс Ромулијана, Медијана, Сирмијум..., све су то локалитети који добијају посебну пажњу, док је налазиште у Винчи запостављено.

А ми, овде, у Винчи, имамо једну чудесну причу o неолиту и времену када је она била центар Европе. Било је то у доба када су знање, креативност и међусобна толеранција биле главне вредности, а Винча синоним за срећу и просперитет. Осим употребе метала, ниједан велики искорак није се десио после неолитског Винчанца. Пре седам и по хиљада година овај древни народ правио је савршену керамику без грнчарског витла, први су ђубрили земљу, а имали су и градске куће добро заштићене од хладноће, топлоте и влаге. Млади су се рано одвајали од породице и формирали своје. И оно што је најбитније, а готово невероватно: живели су две хиљаде година без рата…

– Историја је под нашим ногама – вели Ненад Тасић, археолог који је кренуо стопама свога оца, академика Николе Тасића, једног од истраживача праисторијског налазишта. – То што ми имамо овде да понудимо је за сладокусце. За сто година истраживања Винче приредили смо једну, по свим оценама, изузетну изложбу у Галерији САНУ, коју је видело 60.000 посетилаца. Али, на њој се није појавио нико из Министарства културе. Имали смо 80 школских посета и исто толико радионица. После тога је приређено још пет изложби. Ни тада, а ни касније, нико из Министарства културе није се појавио. Ми смо, док је Небојша Брадић био министар, морали за њега да правимо репризу отварања да би се умолио да дође. Далеко било да се појавио неки председник владе или председник државе. Иду они на „Златни опанак”, редовно, на Мокру Гору, у Гучу... све је то за њих много битније. Опет, с друге стране, ја их разумем: они ће бити ту највише три и по године. Док се освесте године ће пролетети. Али, шта ће бити са овим локалитетом који стоји седам и по хиљада година?

И на ову тему само навиру размишљања професора Тасића:

– Министар културе служи да се као лав бори за буџет. Бар тако ја видим. Да од државе добије највише што може. А овде се министар културе повлачи пред разноразним издацима – за војску, полицију, Космет, Војводину... Све друго је битније од културе. То је јако кратковидо гледање. Култура је основа, као и образовање. Зашто се само говори о изгубљеним биткама, о Косовском боју, Маричкој бици...? То је лепо уз пиће и логорску ватру. Но, од тога вајде нема. Шта ми археолози стварамо све време? Шта то проналазимо? Све ово што видите у музеју на археолошком налазишту Бело брдо у Винчи, то су информације које смо накупили у протеклих четрнаест година. Сада замислите колико тек тога има, рецимо, у Лесковачком музеју?! Колико тек на југу Србије има божанствених археолошких налазишта које пореде са Винчом. Па и са највећим локалитетима у Грчкој. Тиме се ствара нова туристичка понуда државе. Када би било памети, среће и знања, у винчански и лесковачки музеј наша деца би ишла на екскурзију. У овој земљи, осим манастира, Виминацијума, Мокре Горе и Сребрног језера, нема ништа више да се види. Је л’ то Србија?

Од 1998, једанаест доктора наука досад је „дало” ово винчанско налазиште!