Zapostavljen lokalitet Vinče

Kada najmanje očekujemo, Vinča nas iznenadi nekom figurinom koja „istrči”. Nedavno je pronađena peć u jednom ćošku lokaliteta, koji se raspada. Peć ima ukrase, što je retkost – priča nam Nenad Tasić, vanredni profesor na Odseku za arheologiju na Filozofskom fakultetu.

Vinčanska kultura se, napominje, ne vidi poput grčke i rimske zaostavštine, ali joj se u svetu svi dive.

– Međutim, kod nas je slučaj takav da je teško objasniti našim političarima od kakve je važnosti arheološko nalazište Belo brdo za državu – kaže Tasić. – Ovde se ne vide kapiteli, lukovi, mermerni stubovi. Političarima je jasno šta je Caričin grad, Gamzigrad, Feliks Romulijana, Medijana, Sirmijum..., sve su to lokaliteti koji dobijaju posebnu pažnju, dok je nalazište u Vinči zapostavljeno.

A mi, ovde, u Vinči, imamo jednu čudesnu priču o neolitu i vremenu kada je ona bila centar Evrope. Bilo je to u doba kada su znanje, kreativnost i međusobna tolerancija bile glavne vrednosti, a Vinča sinonim za sreću i prosperitet. Osim upotrebe metala, nijedan veliki iskorak nije se desio posle neolitskog Vinčanca. Pre sedam i po hiljada godina ovaj drevni narod pravio je savršenu keramiku bez grnčarskog vitla, prvi su đubrili zemlju, a imali su i gradske kuće dobro zaštićene od hladnoće, toplote i vlage. Mladi su se rano odvajali od porodice i formirali svoje. I ono što je najbitnije, a gotovo neverovatno: živeli su dve hiljade godina bez rata…

– Istorija je pod našim nogama – veli Nenad Tasić, arheolog koji je krenuo stopama svoga oca, akademika Nikole Tasića, jednog od istraživača praistorijskog nalazišta. – To što mi imamo ovde da ponudimo je za sladokusce. Za sto godina istraživanja Vinče priredili smo jednu, po svim ocenama, izuzetnu izložbu u Galeriji SANU, koju je videlo 60.000 posetilaca. Ali, na njoj se nije pojavio niko iz Ministarstva kulture. Imali smo 80 školskih poseta i isto toliko radionica. Posle toga je priređeno još pet izložbi. Ni tada, a ni kasnije, niko iz Ministarstva kulture nije se pojavio. Mi smo, dok je Nebojša Bradić bio ministar, morali za njega da pravimo reprizu otvaranja da bi se umolio da dođe. Daleko bilo da se pojavio neki predsednik vlade ili predsednik države. Idu oni na „Zlatni opanak”, redovno, na Mokru Goru, u Guču... sve je to za njih mnogo bitnije. Opet, s druge strane, ja ih razumem: oni će biti tu najviše tri i po godine. Dok se osveste godine će proleteti. Ali, šta će biti sa ovim lokalitetom koji stoji sedam i po hiljada godina?

I na ovu temu samo naviru razmišljanja profesora Tasića:

– Ministar kulture služi da se kao lav bori za budžet. Bar tako ja vidim. Da od države dobije najviše što može. A ovde se ministar kulture povlači pred raznoraznim izdacima – za vojsku, policiju, Kosmet, Vojvodinu... Sve drugo je bitnije od kulture. To je jako kratkovido gledanje. Kultura je osnova, kao i obrazovanje. Zašto se samo govori o izgubljenim bitkama, o Kosovskom boju, Maričkoj bici...? To je lepo uz piće i logorsku vatru. No, od toga vajde nema. Šta mi arheolozi stvaramo sve vreme? Šta to pronalazimo? Sve ovo što vidite u muzeju na arheološkom nalazištu Belo brdo u Vinči, to su informacije koje smo nakupili u proteklih četrnaest godina. Sada zamislite koliko tek toga ima, recimo, u Leskovačkom muzeju?! Koliko tek na jugu Srbije ima božanstvenih arheoloških nalazišta koje porede sa Vinčom. Pa i sa najvećim lokalitetima u Grčkoj. Time se stvara nova turistička ponuda države. Kada bi bilo pameti, sreće i znanja, u vinčanski i leskovački muzej naša deca bi išla na ekskurziju. U ovoj zemlji, osim manastira, Viminacijuma, Mokre Gore i Srebrnog jezera, nema ništa više da se vidi. Je l’ to Srbija?

Od 1998, jedanaest doktora nauka dosad je „dalo” ovo vinčansko nalazište!