Да ли је Вучић српски Елиот Нес

Месецима уназад захуктавала се кампања борбе против корупције али и јасно дефинисаног Пи-Ар-акоји пореди првог потпредседника владе и легендарног агента америчког министарства финансија који се борио с прохибиционом мафијом, некад давно у Америци. Прво што морамо признати је да је одлична идеја да се кампања борбе против корупције тако холивудски персонализује и сведе на политичку вољу једног човека који је спреман да ризикује и да се суочи са у народу омраженим корумпираним политичарима и тајкунима. Тако је прилично комплексна операција покретања поступака, у којима је изузетно тешко похватати конце и још теже доказати корупцијске везе, јавности презентирана врло јасно и ефектно. Амерички речено - то је идеја од милион долара.

Но да ли је могло другачије и у којој је мери реална представа да је ова борба против корупције ствар политичке воље и одлучности једног човека или неколико људи? Познајући нашу ситуацију са неизграђеношћу државе у којој су све институције, па и полиција и тужилаштво, исполитизовани верујемо да је такав приступ нужност. Код нас доминира ауторитарна култура понашања у којој нико неће ризично поступити ако не добије налог или подршку политичара. Зато наше институције немају капацитет да се саме носе с корупцијом на високом нивоу. Потпуно је незамисливо да се процесуира и један општински политичар трећег ешелона а да то „неко горе“не аминује, а камоли тајкун.

Стога је поред изградње модерних и аутономних институција, у чему се није далеко отишло (реформа судства је пример регресије), неопходно да се политичким импулсима ствари покрену са мртве тачке и да се крене у рашчишћавање аугијевских штала. Дакле у овој фази је заиста битно да постоји политичка воља кључних политичара владе да се у некој мери обузда корупција која је готово потпуно покварила српско друштво и учинилага неспособним за развој.

Додуше чак и успешним обрачуном са високом корупцијом ви нећете добити развојни импулс али можете добити шансу за развој. Но ту имамо други проблем – погрешну и корумпирану економску политику која је транзицију претворила у распродају Србије и невиђену пљачку националних ресурса. Како из ојађене и опљачкане земље створити пристојно место за живот ако је у привреди угашено готово све што вреди или је у рукама странаца. Како они који су до сада репрезентовали ту и такву транзицију, попут Динкића, и који су својом погрешном економском политиком довели до деиндустријализације Србије, сада могу учинити нешто да се погубни трендови преокрену? Једино ако поверујемо да пошто су много грешили имају и много искуства, па учећи на грешкама то више неће понављати.

Но шалу на страну, сама борба против корупције, ма како успешна била, недовољна је за истинске промене ако јој не следује и одговарајућа привредна и индустријска стратегија развоја какву ми ни данас немамо. Није довољно ухапсити и процесуирати неке моћне или богате људе већ је неопходно и да се њихово богатство стави у функцију развоја. Ако би борба против корупције довела до одлива капитала уместо до његовог повратка у земљу то сигурно не би било добро. Ситуацију у којој богати страхују за своје на разне начине стечено богатство треба искористити за притисак да се тај капитал инвестира у нова радна места. На жалост нисмо сигурни да то ова влада у којој господин Динкић и даље има контролу над економијом може и жели да уради.

Како је целокупна борба против корупције у јавности представљена као израз личне и политичке воље Александра Вучића то се критикује као пуки политички маркетинг који редукује стварност. На жалост због, како смо рекли, неизграђености институција и њихове неаутономности, фактор политичке воље је од пресудне важности. Но стварна дугорочна и успешна борба против корупције мора бити ствар системског и систематичног напора институција, у шта спада доношење закона попут закона о пореклу имовине, па до формирања институција и тимова који би се бавили само овим. У зависности од тога колико се буде успело у оваквој реформи институција у тој мери ће и борба против корупције бити трајна и ефикасна.

И на крају да одговоримо на питање из наслова. Хапшење Мирослава Мишковића је значајно утицало да се читава прича доживи много озбиљније. Но у крајњој инстанци, од тога да ли ћеафере и судски процеси битиокончани судским епилогом, зависиће и слика о озбиљности борбе против корупције која ће се формирати у јавности. Ако афере остану без судских пресуда то ће значити да су у праву они који говоре да је реч углавном о политичком маркетингу, а ако се иде до краја и отворене афере се „судски затворе“ онда ће јавност бити убеђена да је у Вучић „српски Елиот Нес“.

Бранко Радун

политички аналитичар