Ново презиме Рахмонова

Имомали Рахмонов, дугогодишњи председник Таџикистана који је 2006. добио још један мандат – вероватно је први, а можда и једини шеф неке државе који одлучује да, без обзира што је још на функцији – промени презиме. Лишава га оног "ов",  оставши после своје мале али симболичне граматичке хирургије само Рахмон. Тиме се, објаснио је сам председник Рахмон, његово презиме доводи у склад са етничком традицијом Таџикистанаца. Таџици су Таџици, они нису Руси.

Одбачени суфикс је израз русификације Таџикистана, током двадесетог века и раније. После осамостаљивања, све бивше совјетске територије на Кавказу и у централној Азији кренуле су путем повратка сопственим етничким и културним коренима, и у том смислу Таџикистан није никакав изузетак. Колективни заокрет тицао се претежно писма и почео је још раних деведесетих, када су Азербејџан, Узбекистан и Туркменија, већ после проглашења независности заменили руску ћирилицу – латиницом. Али, зашто латиницом, зашто не арапским писмом?

Угледали су се на Турску. После СССР, Анкара ужива предности најближег великог рођака совјетских народа који говоре турски, обнављајући себи улогу њиховог политичког, културног и економског координатора.

Уз већ поменуте три, у великој и историјски оживљеној фамилији Турака су још Киргистан, на граници с Кином, и Казахстан – просторно највећа држава региона, међутим с једва половином оригиналног казашког становништва. Преостали део популације чине Руси и Чечени. Ови други, допремљени транспортима, током присилног расељавања крајем Другог светског рата када и Татари, подигнути с Крима и "спуштени" у Узбекистан.

Киргизија и Казахстан такође узимају латинично писмо, с тим што је код њих процес још у току. У Бишкеку су у паралелној употреби и руско и латинично, а у Казахстану и даље само руско, до дана почетка реформе. И неизвесно је хоће ли латинично писмо, када се уведе, бити једино или "у коегзистенцији" с ћириличним, прикладно саставу становништва. У сваком случају, председник Казахстана Назарбајев (који такође инсистира на казашким презименима деце), рекао је крајем 2006. да ће замену писма припремити комисија стручњака. То би било четврто писмо Казахстана у сто година – арапско, промењено у латинично (1929), латинично замењено ћириличним (1940) и ћирилично поново латиничним.

Назарбајев саветује да комисија проучи искуства република рођака. У Азербејџану, Узбекистану и Туркменији, замена писма је почела најпре у школама и штампи. Листови су  једно време чак објављивали текстове паралелно, латиничне и ћириличне.

У Таџикистану, председник Рахмон спрема повратак земље на арапско писмо, међутим, тек пошто заврши с "маказама" устремљеним на "ов". Сматра да ће арапско писмо боље изразити блискост и делимичне етничке везе Таџикистана са Ираном и Авганистаном, где живе поједини саплеменици његовог народа. Пре тога, принуђен је да без могућности угледања на неког другог, прво сам реши проблем с презименима, чега се није до сада латила ниједна друга власт у комшилуку. Неће ли се масовно преуређивање слова презимена претворити у кошмар сусрета Таџикистанаца и њихове традиционално споре државне бирократије? Какве ће се све катакомбе препрека прелазити на путу до нових личних исправа?

Помисли на то, уплашио се вероватно и сам Рахмон, чим је одлучио да се уместо декрета послужи личним примером. И да евентуални закон замени препоруком родитељима да они сами више мисле на етничко порекло деце приликом уписивања имена.