Novo prezime Rahmonova

Imomali Rahmonov, dugogodišnji predsednik Tadžikistana koji je 2006. dobio još jedan mandat – verovatno je prvi, a možda i jedini šef neke države koji odlučuje da, bez obzira što je još na funkciji – promeni prezime. Lišava ga onog "ov",  ostavši posle svoje male ali simbolične gramatičke hirurgije samo Rahmon. Time se, objasnio je sam predsednik Rahmon, njegovo prezime dovodi u sklad sa etničkom tradicijom Tadžikistanaca. Tadžici su Tadžici, oni nisu Rusi.

Odbačeni sufiks je izraz rusifikacije Tadžikistana, tokom dvadesetog veka i ranije. Posle osamostaljivanja, sve bivše sovjetske teritorije na Kavkazu i u centralnoj Aziji krenule su putem povratka sopstvenim etničkim i kulturnim korenima, i u tom smislu Tadžikistan nije nikakav izuzetak. Kolektivni zaokret ticao se pretežno pisma i počeo je još ranih devedesetih, kada su Azerbejdžan, Uzbekistan i Turkmenija, već posle proglašenja nezavisnosti zamenili rusku ćirilicu – latinicom. Ali, zašto latinicom, zašto ne arapskim pismom?

Ugledali su se na Tursku. Posle SSSR, Ankara uživa prednosti najbližeg velikog rođaka sovjetskih naroda koji govore turski, obnavljajući sebi ulogu njihovog političkog, kulturnog i ekonomskog koordinatora.

Uz već pomenute tri, u velikoj i istorijski oživljenoj familiji Turaka su još Kirgistan, na granici s Kinom, i Kazahstan – prostorno najveća država regiona, međutim s jedva polovinom originalnog kazaškog stanovništva. Preostali deo populacije čine Rusi i Čečeni. Ovi drugi, dopremljeni transportima, tokom prisilnog raseljavanja krajem Drugog svetskog rata kada i Tatari, podignuti s Krima i "spušteni" u Uzbekistan.

Kirgizija i Kazahstan takođe uzimaju latinično pismo, s tim što je kod njih proces još u toku. U Biškeku su u paralelnoj upotrebi i rusko i latinično, a u Kazahstanu i dalje samo rusko, do dana početka reforme. I neizvesno je hoće li latinično pismo, kada se uvede, biti jedino ili "u koegzistenciji" s ćiriličnim, prikladno sastavu stanovništva. U svakom slučaju, predsednik Kazahstana Nazarbajev (koji takođe insistira na kazaškim prezimenima dece), rekao je krajem 2006. da će zamenu pisma pripremiti komisija stručnjaka. To bi bilo četvrto pismo Kazahstana u sto godina – arapsko, promenjeno u latinično (1929), latinično zamenjeno ćiriličnim (1940) i ćirilično ponovo latiničnim.

Nazarbajev savetuje da komisija prouči iskustva republika rođaka. U Azerbejdžanu, Uzbekistanu i Turkmeniji, zamena pisma je počela najpre u školama i štampi. Listovi su  jedno vreme čak objavljivali tekstove paralelno, latinične i ćirilične.

U Tadžikistanu, predsednik Rahmon sprema povratak zemlje na arapsko pismo, međutim, tek pošto završi s "makazama" ustremljenim na "ov". Smatra da će arapsko pismo bolje izraziti bliskost i delimične etničke veze Tadžikistana sa Iranom i Avganistanom, gde žive pojedini saplemenici njegovog naroda. Pre toga, prinuđen je da bez mogućnosti ugledanja na nekog drugog, prvo sam reši problem s prezimenima, čega se nije do sada latila nijedna druga vlast u komšiluku. Neće li se masovno preuređivanje slova prezimena pretvoriti u košmar susreta Tadžikistanaca i njihove tradicionalno spore državne birokratije? Kakve će se sve katakombe prepreka prelaziti na putu do novih ličnih isprava?

Pomisli na to, uplašio se verovatno i sam Rahmon, čim je odlučio da se umesto dekreta posluži ličnim primerom. I da eventualni zakon zameni preporukom roditeljima da oni sami više misle na etničko poreklo dece prilikom upisivanja imena.