Зашто само задруге

Половином новембра ове године велика група пољопривредника из Србије никако није могла да схвати појам једне „задруге” у Баварској (Немачка). Ta „задруга” је имала само два члана – њу су чинили отац и син! Збрку је створила и врло успешна „задруга” од три фармера, који одавно имају заједничку стају са стотинак крава. Слично је било и са појмом „машински прстен” као удружењем које уради 80 одсто најтежих пољских радова за своје чланове.

Појам „удружени смо јачи” постоји одвајкада – још од Библије и седам прутова. Код (Јужних) Словена „задруге” су биле стуб фамилије са 20-30 или више чланова из четири-пет генерација, на челу са најстаријим чланом. Више задруга је стварало жупу, која је имала свог жупана.

У новије доба појам „задруге” као начин удруживања доживео је велике промене. Највећи број дојучерашњих земаља Источне Европе имао је, по угледу на совјетске колхозе и совхозе, два типа задруга. У томе је на неки начин предњачила Источна Немачка са својим ЛПГ – пољопривредним задругама – и ФЕГ – државним задругама. Тада су одједном скоро потпуно нестала приватна пољопривредна газдинства и у другим земљама Источне Европе (осим у Пољској).

Нешто сличнодесило се и у Југославији после Другог светског рата. Истина, највећи број приватних поседа у пољопривреди је опстао али са ограничењем на само 10 хектара обрадивих површина. Новостворена државна имања и задруге држава је јако помагала.

Временом постојеће пољопривредне (земљорадничке) задруге су у Србији све више долазиле у тежи положај. Oстајући без активне помоћи државе полако су нестајале, па је само мањи број преживљавао и некако опстао.

А како је то било код других?

Већ је наведен пример Баварске са ситним поседима, као и у Аустрији или у Словенији – код свих њих је одавно утемељено удруживање без кoгa не би могли да опстану. По форми удруживања – без ограничења. Скоро као да је било по пароли: „Удружите се како год знате, ако вам је тако боље!” А то „боље” значи да се произведе више и јефтиније, да свако парче земље донесе више и да се са мање рада уради више! Само, тамо се класични појам „задруге” најмање спомиње. Или, ако се и спомиње, онда то није баш оно што се у Србији и даље подразумева као „задруга”. Тај појам се много више „усмерио” ка заступању интереса свих оних, који се окупе ради остваривања постављеног циља:

једном машином урадити све најтеже послове чак и за педесетак власника;са једном радном снагом неговати 50 крава или крмача.

Државу Србију очекује у пољопривреди много великих проблема. Најсложенији је велика уситњеност поседа. Решења тог проблема се своде само на обједињавање поседа и удруживање.

У овом тренутку тако нешто у Србији – тешко пролази! Исто као што је било и са „машинским прстеновима” у Баварској пре педесетак, Јапану или у Словенији пре тридесетак година! И тамо је село било дуго неповерљиво! Све док држава није прихватила и законски уредила много видова удруживања. Од само два поседа (или два члана), па све до неограниченог броја. Са јасно одређеним правилима, која су законски уређена. И све до детаља, за све случајеве, који у пракси могу да се десе. Све до система „самопомоћи”: како помоћи неком, ко се разболи као власник фарме и једина је радна снага!

Нема сумње да пољопривреду Србије чека трновит пут удруживања. Један од њих су свакако и задруге. Са својим симболом и поставкама, тамо где год се стекну услови за реално пословање и опстанак.

Друге видове удруживања неко је већ у пракси доказао као веома прихватљиве. Овде у Европи, почев од Републике Српске и Словеније, то су најчешће „машински прстенови”. Као сигурна гаранција свега, што се жели постићи: квалитетније – брже – са мање рада – јефтиније – са робом која се тражи. И јако једноставно као препорука Србији: припремити да држава усвоји и регулише све оне начине удруживања, за које се већ сада зна да су прихваћени у пракси оних на које се иначе угледамо! Наш систем задруга може да буде и даље један од начина, али сигурно не и једини.

*Професор Пољопривредног факултета БУ (у пензији)