Zašto samo zadruge

Polovinom novembra ove godine velika grupa poljoprivrednika iz Srbije nikako nije mogla da shvati pojam jedne „zadruge” u Bavarskoj (Nemačka). Ta „zadruga” je imala samo dva člana – nju su činili otac i sin! Zbrku je stvorila i vrlo uspešna „zadruga” od tri farmera, koji odavno imaju zajedničku staju sa stotinak krava. Slično je bilo i sa pojmom „mašinski prsten” kao udruženjem koje uradi 80 odsto najtežih poljskih radova za svoje članove.

Pojam „udruženi smo jači” postoji odvajkada – još od Biblije i sedam prutova. Kod (Južnih) Slovena „zadruge” su bile stub familije sa 20-30 ili više članova iz četiri-pet generacija, na čelu sa najstarijim članom. Više zadruga je stvaralo župu, koja je imala svog župana.

U novije doba pojam „zadruge” kao način udruživanja doživeo je velike promene. Najveći broj dojučerašnjih zemalja Istočne Evrope imao je, po ugledu na sovjetske kolhoze i sovhoze, dva tipa zadruga. U tome je na neki način prednjačila Istočna Nemačka sa svojim LPG – poljoprivrednim zadrugama – i FEG – državnim zadrugama. Tada su odjednom skoro potpuno nestala privatna poljoprivredna gazdinstva i u drugim zemljama Istočne Evrope (osim u Poljskoj).

Nešto sličnodesilo se i u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Istina, najveći broj privatnih poseda u poljoprivredi je opstao ali sa ograničenjem na samo 10 hektara obradivih površina. Novostvorena državna imanja i zadruge država je jako pomagala.

Vremenom postojeće poljoprivredne (zemljoradničke) zadruge su u Srbiji sve više dolazile u teži položaj. Ostajući bez aktivne pomoći države polako su nestajale, pa je samo manji broj preživljavao i nekako opstao.

A kako je to bilo kod drugih?

Već je naveden primer Bavarske sa sitnim posedima, kao i u Austriji ili u Sloveniji – kod svih njih je odavno utemeljeno udruživanje bez koga ne bi mogli da opstanu. Po formi udruživanja – bez ograničenja. Skoro kao da je bilo po paroli: „Udružite se kako god znate, ako vam je tako bolje!” A to „bolje” znači da se proizvede više i jeftinije, da svako parče zemlje donese više i da se sa manje rada uradi više! Samo, tamo se klasični pojam „zadruge” najmanje spominje. Ili, ako se i spominje, onda to nije baš ono što se u Srbiji i dalje podrazumeva kao „zadruga”. Taj pojam se mnogo više „usmerio” ka zastupanju interesa svih onih, koji se okupe radi ostvarivanja postavljenog cilja:

jednom mašinom uraditi sve najteže poslove čak i za pedesetak vlasnika;sa jednom radnom snagom negovati 50 krava ili krmača.

Državu Srbiju očekuje u poljoprivredi mnogo velikih problema. Najsloženiji je velika usitnjenost poseda. Rešenja tog problema se svode samo na objedinjavanje poseda i udruživanje.

U ovom trenutku tako nešto u Srbiji – teško prolazi! Isto kao što je bilo i sa „mašinskim prstenovima” u Bavarskoj pre pedesetak, Japanu ili u Sloveniji pre tridesetak godina! I tamo je selo bilo dugo nepoverljivo! Sve dok država nije prihvatila i zakonski uredila mnogo vidova udruživanja. Od samo dva poseda (ili dva člana), pa sve do neograničenog broja. Sa jasno određenim pravilima, koja su zakonski uređena. I sve do detalja, za sve slučajeve, koji u praksi mogu da se dese. Sve do sistema „samopomoći”: kako pomoći nekom, ko se razboli kao vlasnik farme i jedina je radna snaga!

Nema sumnje da poljoprivredu Srbije čeka trnovit put udruživanja. Jedan od njih su svakako i zadruge. Sa svojim simbolom i postavkama, tamo gde god se steknu uslovi za realno poslovanje i opstanak.

Druge vidove udruživanja neko je već u praksi dokazao kao veoma prihvatljive. Ovde u Evropi, počev od Republike Srpske i Slovenije, to su najčešće „mašinski prstenovi”. Kao sigurna garancija svega, što se želi postići: kvalitetnije – brže – sa manje rada – jeftinije – sa robom koja se traži. I jako jednostavno kao preporuka Srbiji: pripremiti da država usvoji i reguliše sve one načine udruživanja, za koje se već sada zna da su prihvaćeni u praksi onih na koje se inače ugledamo! Naš sistem zadruga može da bude i dalje jedan od načina, ali sigurno ne i jedini.

*Profesor Poljoprivrednog fakulteta BU (u penziji)