Дијагнозе и предвиђања

Од увођења вишестраначја политички живот Србије имао је два периода, а у овој години је, можда, ушао у трећи. Први период (1990–2000) обележио је ауторитарни вишестраначки политички систем са једном доминантном странком (СПС); у друштвено-економском погледу радило се о социјализму у којем је друштвена својина још превладавала над другим облицима власништва, иако се у његовом окриљу образовао и политички капитализам чији су носиоци били пословни људи блиски властима задужени за пробијање привредних санкција.

У другом периоду (2000–2012) ови пословни људи су обрнули на мање или више незаконит начин стечен капитал у претходном периоду и постали крупни капиталисти. Баш као што су деведесетих финансирали доминантну политичку странку, тако су у другом периоду, започетом 5. октобра 2000, почели финансирати све битне политичке странке. За узврат, владајући политичари, небитно из које странке, доносили су законе који су им непосредно ишли наруку или су онолико дуго колико је то било могуће избегавали да донесу законе који би ограничили моћ најкрупнијег капитала и омогућили поштенију тржишну утакмицу. На пример, Закон о заштити конкуренције донет је тек 2008. године; дакле, осам година након пада режима Слободана Милошевића. У друштвено-економском погледу ради се о политичком капитализму, то јест систему у којем привредни успех не зависи превасходно од умешности на тржишту већ од блискости с властима. У друштвено-политичком смислу ради се о систему вишестраначке олигархије.

Напослетку, трећи период можда почиње ових дана. Могућа су три исхода: а) наставак досадашњег вишестраначког олигархијског политичког капитализма; б) стварање двопартијског олигархијског капитализма; в) враћање ауторитарном вишестраначком политичком систему с једном доминантном странком. Наравно, ни четврти исход, то јест демократизација, није сасвим искључен, али се налази у домену теорије, с обзиром на неповољне међународне околности.

Какав ће се систем развити из досадашњег у великој мери зависи од исхода борбе против организованог криминала и корупције. Ако се досадашња борба оконча хапшењем и успешним суђењем Мишковићу и понеким министрима из претходне владе, без далекосежнијег дирања у олигархијске структуре моћи, онда ће грађани Србије и у будућности живети у вишестраначкој олигархији.

Ако, међутим, борба против корупције зађе дубље, па крене да коси не само министре из ДС-а у пређашњој него и угледнике УРС-а и СПС-а у разним владама, па и директоре јавних предузећа блиске странкама у тим владама, те различите крупне капиталисте који су се благодарећи политичким везама вишеструко обогатили, онда су вероватнија друга два сценарија. У првом, систем би се преобразио у двопартијски олигархијски капитализам у којем би опстали поједини домаћи крупни капиталисти, док би страни капитал у већој мери ушао у Србију, а могуће је и да би се понеки нови капиталиста испилио из ове средине. У другом, Александар Вучић би, учећи на искуству Владимира Путина, неутралисао снагу политичких противника сводећи их на испод десетак одсто подршке, те успоставио ауторитарни вишестраначки систем са доминантном политичком странком. Највероватније би и овај систем имао израженије политичке од тржишних црта капитализма. Наиме, за земљу која се налази на периферији светског капиталистичког система, а Србија је управо ту смештена, бар док не уђе у ЕУ (улазак у ЕУ означио би постепени прелаз ка полупериферији светског капиталистичког система), политички капитализам је највероватнији друштвено-економски исход без обзира на далекосежност политичких промена.

Но, политика у Србији хронично растужује. ДС и њен нови вођ примају у председништво, уз од домаћих судија омиљену а међународно признату реформаторку правосуђа, и осумњиченог за криминал. У цивилизованим друштвима осумњичени за криминал не заузимају јавне функције како не би нашкодили институцијама или групама којима припадају, а у Србији се сви посланици ДС-а сликају иза таквога. Канда се њиме поносе; баш као што се и војвођански лигаши диче својим насилним челником. ЛДП, пак, сматра да нема ничег спорног ако вођ странке користи у политици стечене везе и обавештења за покретање и развој приватног посла; а неким грађанима није сметала ни основана сумња да садашњи председник републике није ни видео факултет за који тврди да га је у већ озбиљним годинама завршио, да гласају за њега.

После оваквих размишљања човеку је жао што је уопште способан да мисли. Но, упркос свему, грађанин не сме одустати од борбе за умнију замисао будућности од оних које се овде сматрају вероватним.

Јово Бакић

доцент на Филозофском факултету БУ