Мајстори играју за ГЕПС

Звук трамваја у једној од песама "Идола" из осамдесетих вратиће вас експресно, из далеког Чикага где се налазите, на Вождовац, у крај у коме сте рођени, одрасли и играли баскет, пробудиће у вама носталгију за "деветком" или "десетком" које су вам тада биле једина веза са градом... Тако се активира темпирани чип матице, који свако носи у себи.

На овај начин др Јован Филиповић, професор Факултета организационих наука, чикашки докторант и извршни директор Групе за економски просперитет Србије – ГЕПС, говори о природном нагону окупљања људи из матице и дијаспоре, посебно младих, стручних и хиперактивних, кроз организацију која као идеја постоји већ 15, а живи пуних шест година.

– Не смемо да жмуримо над чињеницом да негде у свету имамо нашег Шапића, Миљковића, или Сашу Ђорђевића у области електронике, микробиологије или архитектуре. Млади људи овде то препознају, неопходно је да држава покаже да су то њена деца, њен стручни тим на који се Србија може ослонити – истиче Филиповић.

Професор Карапетровић из Едмонтона завршио је у 22. години београдски Машински факултет, овде није могао да постане асистент, докторирао је у Канади и постао представник те државе у ИСО организацији у техничком комитету за животну средину, наш човек који пише светске еколошке стандарде.

Вељко Милатовић, професор са Електротехничког факултета у Београду, био је напољу и вратио се: за његових последњих седам књига предговоре је писало седам различитих "нобеловаца".

Раша Видић се бави инжењерством животне средине, боравио је овде годину дана и обезбедио услове да највеће паре у ову земљу управо уђу у овој области.

Марија Шпенглер проводи пола времена у Лондону, а пола овде на Музичкој академији полазећи од тога да "људи овде имају посебан сензибилитет".

Већину веслачких тимова на америчким универзитетима зову "Балкан експрес", јер је реч заправо о српским посадама. Сениорски и бивши јуниорски веслачки шампион света је деветнаесогодишњи Јован Поповић у двојцу с тридесетогодишњим Стојићем. Стојић се вратио са жељом да весла за Србију са неким млађим, а његовим стопама иде и Поповић, који најављује да ће једног дана напустити Америку и чекати неког клинца са којим ће веслати за Србију.

– Дијаспору можеш увек да активираш ако се њоме бавиш на прави начин. Постоји митска веза матице и дијаспоре да су једно, али то треба да постанемо у пракси. ГЕПС је институционализовао бригу о обједињавању матице и дијаспоре – каже Филиповић, уз напомену да су "дијаспора сви они који живе ван Србије, а сматрају је матицом".

ГЕПС је упркос недостатку новца створио критичну масу младих, стручних, образованих и амбициозних људи, "сортираних" у бази података од неколико хиљада имена по томе да ли су на неком од светских универзитета, или су инжењери, лекари, спортисти... Ако већ не могу истовремено да седе за истим столом, данас није никакав проблем окупити их у "глобалну Србију".

– Неко нас је овде 15 година лечио, хранио, очувао ово на шта смо се вратили. Не смемо никада да заборавимо те "чуваре пламена". Ови овде су одржали институције и знају шта им недостаје, они тамо су држали корак са светом и могу овде да га пренесу. Колико је онима било тешко напољу, толико је овима било тешко овде. Када то сви уваже онда је то почетак партнерства, нечега што доноси добро и теби и мени – износи основни мото сабирања у овој, како вели, "организацији ентузијаста".

Иако је у настанку уживала велику подршку тадашњег премијера Ђинђића, а и данас се у ГЕПС заклињу многи, људима које ова организација окупља недостаје одлучан потез државе којим би их пригрлила као свој пројекат, јер једино она има снаге да то изнесе.