Немамо однос према репрезентацији

Рукомет је постао синоним за посрнуће нашег колективног спорта. Од 2001. када су у обе конкуренције освојена последња одличја (бронзе на Светском првенству за рукометашице у Италији и Светском првенству за рукометаше у Француској) некада један од најбољих наших спортских производа у сталном је паду, а провалија у којој се нашао из године у годину се продубљује. За светског рукометног колоса седамдесетих и осамдесетих година 20. века (19 медаља на великим репрезентативним такмичењима, пет олимпијских и светских злата и девет клупских трофеја, пет титула првака Европе) данас је сам пласман на велико такмичење постао мера за успех.

Име Зорана Живковића (62) уткано је у сва раздобља нашег рукомета. Био је члан чувене генерације која је златом на Играма у Минхену 1972. прокрчила пут нашем рукомету ка самом светском врху. Под његовим вођством изливено је једино светско злато у Швајцарској 1986. Десет година касније и једина европска медаља, бронза у Шпанији, којом се наш рукомет успешно вратио на међународну сцену после четворогодише паузе због санкција. Исти резултат поновио је и на Светском првенству у Египту 1999, а послењи пут водио је репрезентацију 2002. када је на Европском првенству у Шведској освојено тек 10. место.

По Живковићевим речима наш рукомет пролази кроз најтежи период у његовој историји. Као један од разлога за бродолом види и у томе што многе бољке нису на време дијагностиковане и одстрањене:

– Сви смо помало кривци за ситуацију у којој се налазимо, додуше, неко мање неко више. Савез у годинама после санкција није имао јасно дефинисан однос према државном тиму. Затварао је очи пред неким негативним појавама, које су, између осталог, довеле до тога да једна изузетно надарена генерација предвођена Шкрбићем, Перићем, Перуничићем, Јовановићем... не оствари ни делић онога што је и реално могла, упркос чињеници да је најбоље године провела у изолацији. И поред тога све до 2001. било је каквих-таквих резултата који су рукомет остављали у животу, – каже Живковић, тренутно први стратег Египта који је под његовим вођством постао један од најуспешнијих ваневропских селекција. – Силаском са сцене те генерације, за коју није створен наследник, наступио је период резултатских крахова, који су покренули лавину многих лоших ствари.

Као једну од њих Живковић истиче и озбиљно нарушавање атмосфере у репрезентацији:

– После Европског првенства у Швајцарској односи у државном тиму су се потпуно пореметили. Због тога су неки врхунски играчи, каквих данас можемо да пребројимо на прсте једне руке, окренули леђа репрезентацији. Такође, због изостанка резултата и спонзори су побегли главом без обзира. Многи клубови су доживели финансијски фијаско или су пред њим, што је главни разлог неконтролисаног одлива младих играча. Уље на ватру доливају и неке одлуке Савеза као што је проширење лиге на 16 клубова. Тим потезом ионако низак квалитет је још више разводњен.

Живковић мишљења да је излаз из кризе могућ али само ако се неке ствари из корена промене. Разлог за умерени оптимизам види и у томе што наши рукометаши у млађим категоријама и даље држе корак са светом.