Јубилеј Српске књижевне задруге

На крају календарске године, у којој је Српска књижевна задруга обележила 120 година од оснивања, у свечаној сали СКЗ одржан је округли сто о Стојану Новаковићу (1842–1915), државнику, научнику књижевнику, оснивачу и првом председнику СКЗ 1892. године. У раду округлог стола учествовали су: академик Михаило Војводић, Сузана Рајић, Милош Ковић, Слободан Наумовић и Милован Митровић.

Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски значајни писци и научници. За првог председника задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић.

И доцније, на челу задруге и у њеном управном одбору били су најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе…

Оснивачи задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „у намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа”.

Српска књижевна задруга, као издавач и установа културе од посебног националног значаја, има и посебан Закон о Српској књижевној задрузи, донесен маја 1997. године у Народној скупштини Србије. Законом је регулисан њен правни статус и потврђена њена културна делатност и значај у данашњим друштвеним околностима.

У 104. „Колу”, као 700. књига, објављена је студија Михаила Војводића „Стојан Новаковић – у служби националних и државних интереса”. Стојан Новаковић, подсећа Војводић, припадао је оној генерацији српске великошколске омладине која се почетком шездесетих година 19. века, укључила у текућа идејна и политичка кретања и изразила спремност да понесе терет националних задатака земље. Запљуснута са запада снажним духовним полетом, та генерација ће спремно, најпре преко књижевности, изразити своја стремљења окренута према националној романтици, да би се тек иза тога усмерила на политику, постављајући као свој основни циљ ослобађање и уједињење српског народа.

У предговору ове књиге, Василије Ђ. Крестић, каже да Стојан Новаковић спада међу најзначајније тумаче српске прошлости и истовремено улази у ред најистакнутијих политичара, државника и дипломата Србије 19. века. У његовој импозантној научној оставштини, која се мери стотинама библиографских јединица, и огромним бројем записа и белешки, велики део посвећен је крају српских средњовековних држава и обнови Србије у 19. веку, зачетој у Првом српском устанку.

Чини се, истиче Милош Ковић, да није потребно боље објашњење зашто се Новаковић, у периоду од 1901. до 1914. окренуо Првом српском устанку. Овај времешни вођа српских конзервативаца (члан Српске напредне странке), разумео је да се обновљена Србија није могла разумети без разумевања њених првих почетака – Српске револуције, како је устанак назвао Ранке, чију је књигу баш Новаковић превео на српски језик.

Сузана Рајић је указала на преписку Стојана Новаковића и Илариона Руварца, из које се види њихово ривалство. Како је српски средњи век био главни и једини предмет истраживања, у преписци доминирају дискусије и консултације везане за тај део српске историје. Њихова преписка датира од 1867. године. Иако је изузетно ценио Новаковићеву научност, архимандрит говори да је Новаковић „човек високих мисли, али крут и жилав, и пун озбиљности германске”, а он воли „мале људе, мекана срца”. Руварац Новаковића назива: „неотесани Фрушкогорац и префињени Цариграђанин”.

Слободан Наумовић је говорио о утицају Новаковића на развој српске етнологије и антропологије, и улози интелектуалаца у тешким временима, а Милован Митровић је указао на Новаковићев допринос социолошким наукама.

----------------------------------------------------

Код старије сестре

Задруга је млађа сестра Матице српске – говорио је Вељко Петровић. Велики јубилеј Српске књижевне задруге, биће обележен вечерас, у 19 часова, у Матици српској. У програму учествују: Матија Бећковић, Михаило Војводић, Добрица Ерић, Данило Николић, Ђорђо Сладоје, Селимир Радуловић, Ненад Грујичић, Драган Лакићевић и глумац Срба Милин.