Уметност је увек режирана

„Укидање јеврејске културе и уметности”, „Партизански филм/црвени вестерн”, „Југословенски мјузикл”, „Улога РадиоБеограда и ПГП РТБ-а у развоју рок музике” или „Егзотични кодови у социјалистичкој официјелној моди”. Ако пред собом имате поменуте интригантне наслове, на коју вас литературу асоцирају? Иако је одговор неочекиван, реч је о другом тому дела „Историја уметности у Србији XX века” (издавач „Орион арт”), који се бави реализмима и модернизмима око хладног рата, а чији је идејни творац и уредник Мишко Шуваковић. Амбициозан подухват заправо је историја уметности као историја културе, која уметничка дела не посматра из аспекта хронологије или технике стваралаштва већ их контекстуализује, имајући у виду регионалне, интернационалне и глобалне уметничке, културалне и друштвене теоријске праксе. Дело је намењено широкој читалачкој публици, пријемчиво је писано, а дијапазон аутора креће се од признатих имена па до младих снага, људи који су се на својим докторским студијама бавили темама које књига анализира. Треба додати још један посебан квалитет – постојање два паралелна текста, један је вербални а други визуелни.

Када се каже историја уметности обично се мисли на сликарство, можда и на архитектуру. Ово је, чини се, прво дело које у себи садржи и друге уметности: филмску, музичку, позоришну...

Оваква књига до сада није постојала. Ми углавном знамо шта је неки уметник радио, а право је питање када и где се то десило. Желели смо да покажемо како се у одређеним временским и културалним контекстима повезују различите уметности. Аутори књиге базично не полазе из историјских наука већ из теоријских, а то је оно што се данас у свету зове нова историја уметности, настала у Великој Британији током деведесетих. Реч је о увођењу студија културе, политике и свакодневног живота у поље историје уметности. Другим речима – не проучавати уметност на великим ремек-делима већ се базирати на односу дела, времена и политике у којем је настало. И то не само у погледу једне културе која је српска, већ и у односу на многострукост националних култура које живе на нашем простору – мађарске, јеврејске, немачке, албанске, ромске.

Наслови са којима се сусреће читалац готово да маме, указују на један нов, примамљив начин читања стваралаштва и периода у којем је настало. Верујем да то није случајно?

На једном нивоу реч је о темама које су саме по себи интригантне па ће свакако занимати не само професионалце већ и све нас који смо у то време живели, поготово оне који нису тада ни били рођени. Зашто смо гледали серију „Отписани”, зашто смо слушали партизанску симфонијску музику или шта се десило са јеврејском културом на овим просторима, зашто је нестала? Зашто се једна представа – „Чекајући Годоа” – отказује у званичном, држаном позоришту а затим се одиграва у атељеу сликара Миће Поповића, где долазе сви они политичари који су учествовали у забрањивању представе? Давање одговора на ова и још многа питања био је изазов ове књиге. Није реч само о писању о самој аутономној димензији уметности већ је питање шта се дешава ако ми посматрамо једну изложбу не само као скуп изузетних дела већ као симптом политичких и културалних процеса у једном друштву.

Које би изузетне појединце требало посебно поменути?

Таквих је доста. Рецимо, уметник који је мени био доста далек, иако сам га познавао кад сам био мали – Мића Поповић. Кад сам сложио ову књигу видео сам да је он, заправо, једна од најзначајнијих фигура. Учествовао је у одвајању од социјалистичког реализма са Задарском групом, као сликар утицао је на појаву првог театра апсурда, снимао је филмове који су проблематизовали однос партизана и четника, са енформелом је дошао у једну од најрадикалнијих форми сликарског експеримента, да би касније почео да се бави одласком наших радника у Немачку или да ствара иконе новог националистичког таласа. Ту су, потом, Иван Мештровић, који је био важан посебно за развој уметности у Београду, затим Петар Добровић, који је готово антиципирао догађаје који ће се збити у рату сликајући вешања, као и Богдан Шупут. Затим велики мајстори Ђорђе Андрејевић Кун, Петар Лубарда и Павле Васић. Постоји и веома битан феномен – први талас женске уметности, коју предводе Олга Јеврић, Олга Јанчић и Ана Бешлић. Можда најзначајнији музеј тог доба јесте Палата Србија, у којој се налазе дела која је држава наручила од великих модернистичких сликара, а који су тада први пут имали прилику да раде слике у великом, америчком формату.

Шта је карактеристика нашег стваралаштва у том хладноратовском добу?

Битно је поменути сукоб између модернизма и антимодернизма, између социјалистичког естетизма, који је пројектовао идеју модернизма у доба социјализма и Медиале, која се залагала за антимодернизам, која је кроз критику модерног сликарства и жудњу за повратком ренесанси заправо спроводила критику модерности. Социјалистичка Југославија увек је имала идеалитет да се уметнички такмичи са Америком, то је нешто што је остало до данас, о чему је писао Ото Бихаљи Мерин. Уметност је била суштински повезана са културалним политикама земље. То значи да је држава режирала уметничку сцену. Бојим се да њу увек неко режира, да нема слободне, идеалне уметности.

Поред свега о чему сте говорили, битно је истаћи да аутори текстова заиста припадају различитим генерацијама.

На докторским студијама предајем интердисциплинарне студије теорије уметности и медија. Дакле, имао сам прилику да упознам потенцијалне писце. Свакако је драгоцено имати имена као што су Јеша Денегри или Миланка Тодић, са једне, и младе ауторе, као што су Бојана Матејић, Раде Пантић, са друге стране. За ове млађе социјалистичко време је историја коју би поново требало преиспитивати. Њихова визура свакако је посебна, поготово јер пишу са једне дистанце, анализирају доба у којем нису живели а које је у последње време веома занимљиво и баштини се годинама на бројним поставкама. Последња таква поставка у низу јесте ова која траје у Музеју историје Југославије.

Милица Димитријевић