Књига која је дотакла срца и умове света

Времену у којем мушкарци још увек воде главну реч и у којем поседују и контролишу оно кључно „право да дефинишу”, потребно је стално подсећање на књигу „Ко је спремио Тајну вечеру? Женска историја света”, ауторке Розалинд Мајлс, коју је код нас објавила „Геопоетика”, у преводу Бојане Вујин. Ово дело, изворно је настало 1990. године, а од тада је преведено и штампано на многим светским језицима. Затим је било допуњено у новом издању, а добило је и награду за најбољу инострану књигу из области нефикционалне прозе на Гетеборшком сајму књига. Америчка историјска асоцијација прогласила ју је најбољом у својој области, а на Лондонском сајму књига нашла се на листи најбољих десет наслова жена аутора. Интернет цитира одломке „Женске историје света”, а телевизијске серије, различите конференције, као и позоришне представе надахнуте су овом књигом.

„Мушкарци доминирају историјом зато што је они и пишу, и њихове приче о активним, храбрим или агресивним женама стално теже томе да их сентиментализују, митологизују или их враћају на неку прихваћену ’норму’”, став је Розалинд Мајлс којим она исправља неправду учињену женском креативном принципу током људске историје, и који она не сматра искључиво феминистичким због тога што у разматрање укључује и разумевање онога што се догађало мушкарцима, деци и целом свету.

Поводом успеха своје студије Розалинд Мајлс истиче: „И личне реакције на ’Женску историју света’ биле су врло снажне. Књига је дотакла срца и умове широм света. У Европи и Америци, жене ми прилазе да ми захвале што сам је написала. Многе су ми писале или ме лично потражиле с једном једноставном изјавом: ’Књига ми је променила живот’. У Белгији, једна психотерапеуткиња ми је рекла да јој је дошла клијенткиња с књигом отвореном на посвети ’Свим женама света које нису имале историју’ и гневно изјавила: ’То сам ја! То је моја прича’”.

Розалинд Мајлс заступа тезу да многе чињенице о женској улози у историји, женској слободи у ранијим епохама која је била чак и већа него данас, нису уочљиве управо због тога што је конструисана мушка супериорност жене увек приморавала на нова доказивања и уздизања „из пепела”.

Ауторка даје многе примере, почев од тога да „женска јајна ћелија носи све примарне генетске записе које ће дете добити”, преко првог женског божанства – принципа Велике Богиње, Амазонки и асирских ратних краљица, царских конкубина које су постале владарке, научница, светица и грешница, до жена какве су биле руска царица Катарина Велика, затим британска авијатичарка Ејми Џонсон и премијерка Маргарет Тачер. Розалинд Мајлс даје сведочанства о „руци која љуља колевку”, чак и о милионима анонимних жена које су се бориле за опстанак људског рода. Она се супротставља уобичајеним схватањима генетике у прилог мушке надмоћи, према којима мушкарци оправдавају „своја шврљања” и агресивност, док се мит о „ниском сексуалном пориву жена и даље преиспитује”. Оспорава, такође, и мит о Адаму и Еви, који је „обавио суштински задатак у рату полова. Према томе, мушкарац је постављен у средиште свега, „јер у свим религијама које имају Бога Оца, јудаизму, хришћанству и исламу, Бог најпре ствара мушкарца”, а сви патријархални закони изражавају вољу мушкарца.

Чак је и Аристотел, (па и Ксенофон, Плутарх, Катон), мушкарца сматрао активним, покретним, креативним у политици, док је жена, са друге стране, пасивна. И дуго је кроз векове жена остала у том положају у сенци, она која, наводно по својој природи, остаје код куће.

Розалинд Мајлс детаљно излаже своју теорију детронизације женског принципа, у корист мушког, од Изиде до Озириса, од Деметре до Хада, мајке природе до Бога Оца, али пружа и преглед револуционарних збивања у којима су жене узеле учешће борећи се за своје образовање и своја права. Међутим, она подсећа и на поразне податке о томе да у неким земљама на Истоку жене и даље трпе злостављања, мучења и „убиства због части”, и да је кастрација и даље судбина милиона афричких девојчица.

Само је изјава Ејми Џонсон довољна да демантује женску инфериорност: „Да сам мушкарац можда бих истраживала полове или се пењала на Монт Еверест, али пошто сам жена мој дух је нашао одушке у ваздуху”.

Марина Вулићевић