Два новчића и Аљаска

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Председник Барак Обама и републиканска опозиција у представничком дому Конгреса не успевају да се договоре како да смање буџетски дефицит који ће и ове године премашити билион долара – хиљаду милијарди – а влада ће у нови законски плафон за своје задуживање од 16,4 билиона ударити најкасније у фебруару идуће године.

Ако у преосталој недељи дана не буде споразума, земља ће онда стићи до „фискалне литице”, неке врсте буџетског понора: од Нове године ће ступити на снагу пакет аутоматских повећања пореза и смањивања буџетских издатака, комбинација која би из економије испумпала доста долара и успорила њен ионако летаргичан раст.

Државни дуг је иначе већ 100 одсто бруто националног производа, свега што се у земљи за годину дана произведе и кроз услуге размени.

Због свега овога није изненађење што су се у оптицају појавили предлози којима се овај двојни, међузависни проблем, решава на оригиналан, и свакако необичан начин.

Први је просто магичан: дефицит се отклања тако што ће Федералне резерве, овдашњи систем који има улогу централне банке, исковати два новчића од платине.

Сваком би при томе одредила вредност од билион долара: новчићи би физички били стављени у сеф Федералних резерви, а на рачун Трежерија (пандан министарства финансија) било би пребачено две хиљаде милијарди.

И проблем решен: влада има довољно долара да у следеће две године подмирује све своје обавезе без додатног задуживања.

„У овом предлогу нема ничег што је економски проблематично”, оцена је Џозефа Ганјона из Пересон института за међународну економију у „Вашингтон посту”.

Правно је такође све чисто. По закону постоји додуше ограничење за штампање папирног новца као и лимити за ковање златних, сребрних и бакарних новчића. Али за платинске, тога нема.

То би практично било штампање нових долара, па је прва помисао да би то било генератор инфлације. Неће је бити, сматрају економисти, јер ће влада трошити као и досад, па дакле неће бити инфлаторне тражње.

Наравно, ова комбинација подразумева политичке компликације, могућа правна оспоравање и слично – што све ову идеју чини практично нереалном.

Реална није ни следећа, али је подједнако занимљива.

„Продајмо Аљаску”, предлаже репортер „Вашингтон поста” Стивен Мафсон, чији су сектор енергија и финансије, и који напомиње да је досад уживао подсећајући „без пасоша” овај део Америке који је географски знатно ближи Русији него матичној територији САД.

Продаја Аљаске била би добра трговина: нешто што је купљено јефтино, било би продато вишеструко скупље.

Аљаска је огроман простор – 1,7 милиона квадратних километара (20 територија Србије) – са мало становника (700.000), али са богатим енергетским ресурсима. Чак 69 одсто тамошње земље иначе је у власништву федералне владе.

Од Русије је купљена практично за џабе, иако су се главном америчком погађачу у овом послу, тадашњем државном секретару Вилијаму Сјуарду, 1867. подсмевали што је за „исцеђену поморанџу” дао ондашњих 7,2 милиона долара (око 120 милиона у данашњим).

Колико би за „Сјуардову ледару”, могло да се добије данас?

Процене су да испод тамошњег снега и леда лежи око 3,7 милијарди барела нафте и око девет билиона кубика природног гаса, а по свој прилици и много више од оба енергента. Један економиста Станфорд универзитета је још средином осамдесетих те резерве проценио на 200 милијарди, рачунајући тадашњу цену од само 26 долара за барел. Данашња је троструко већа. А томе треба додати и руде бакра и наравно, злата, по којем је Аљаска одавно позната.

У сваком случају – добар комад некретнине, са почетном ценом од око четири билиона долара.

Купаца би свакако било. Као прво, Русија би једва дочекала да врати територију на северноамеричком континенту коју је брзоплето продао њен такође презадужени цар Александар Други.

Ако би продаја била вршена тендером, на њему би свакако учествовала и Кина, којој су потребни и енергија и додатни географски простор. Кина ионако има три билиона долара у својим девизним резервама стеченим у трговини са Америком.

Можда би, размишља колега из „Вашингтон поста”, могао да конкурише и неки домаћи тајкун. Као највероватнијег понуђача, он види екстравагантног милијардера, који се обогатио на некретнинама, Доналда Трампа. Ето му прилике да добије „Трампленд” и издаје сопствене крштенице (пошто не верује у ону која је Обами издата на Хавајима).

Идеју о продаји Аљаске први је поменуо бивши високи функционер Трежерија Џим Милстај на једној конференцији о америчком државном дугу. Као добар економиста, он је то међутим упоредио са „грејањем куће ложењем намештаја”, а предлог је, како је образложио, изнео само да би указао на оно главно: да у решавању проблема дефицита и државног дуга предстоје неки „непријатни избори”.

Али да ли је дефицит од билион долара тако страшан као што изгледа?

Није, упорно тврди популарни професор економије и међународних односа са Принстона  и колумниста „Њујорк тајмса” Пол Кругман. Сума јесте велика, али Америци не предстоји дужничка криза „одмах иза ћошка”, иако се, захваљујући демографском старењу свог становништва, суочава са дугорочним буџетским проблемима.

Са становишта америчке економске снаге и њене позиције у међународној економији, билион долара није знак „неодрживих финансија”. Изгледи за већи економски раст су сасвим реални, и са њиме се аутоматски повећава прилив у буџет и разлика између прихода и расхода државе аутоматски смањује.

Дефицит је, тврди Кругман, само последица економске депресије, па зато главна пажња треба да буде посвећена отклањању узрока, односно подстицању раста, па макар и новим задуживањем.

То значи да нема потребе ни да се искују новчићи од платине нити да се прода Аљаска. Под условом, наравно, да се пре тога не упадне у фискалну провалију.