Посетиоци галерије певају дрвету

Специјално за Политику

Лондон – Богати програм Вајтчепел галерије, огледног места културе Лондона, сада употпуњује и изложба изузетног италијанског уметника и представника „Сиромашне уметности” (Арте повера), Ђузепа Пенона (1947). Најновије скулптуре наручене су од Блумберг комисије, а тема је „Простор светлости”.

Изложене су две скулптуре. Прва скулптура је одливак дрвета у бронзи 12 метара дугачког, у седам секција, и друга је пар овалних идентичних каменова, око пола метра висине и вероватно 50 килограма тежине. Један је нађен на обали реке, а други непосредно изнад корита реке, на брду. Сада дорађен има исте облине као и овај који се обликовао у води. Није јасно који је камен „примио” чији лик.

Да ли се ту ради о апропријацији облика, као коментар према понашању тржишта уметности у процесу стварања „предмета трговине” или је то можда прича о нашем идентитету. О Нарцису, када је видео одраз свог лика у води који га је опчинио лепотом. Како год да видимо значење тог рада, ови камени облици живе тихо у полутами ћошка галерије у заједници са џиновским дрветом које се као неки незгодни комарац шири по средини простора галерије.

Пеноне је извео сличан рад са дрветом у шуми 1969. године. Тај рад се састојао од наношења једног слоја воска на дрвету, уз објашњење да је то његов приказ свих година тог дрвета плус једне. Мекоћа аплицираног материјала је дозвољавала остављање трагова прстију на површини дрвета, сугеришући његову физичку и духовну приврженост природи.

То се дешавало у времену појаве „Сиромашне уметности” у Италији, када су уметници изразили своју одбојност према индустријализацији друштва и испољавали свој протест против високих стилова у уметности. Они су тражили уточиште у елементима „сиромашних” и свакодневних материјала као што су земља, дрво, стакло, камење, гвожђе, новине и слични материјали. Употреба свакодневних и једноставних материјала требало је да буде веза са природом. Та идеја била је прихваћена од великог броја уметника као што су Јанис Кунелис, Марио Мерц, Микеланђело Пистолето, Јозеф Бојс, Анселм Кифер и многи други.

После толико година Пеноне је поновио поступак аплицирања воска на дрвету, али сада са другом врстом ангажованости. Полазиште је размишљање о форми дрвета али не о оном младом дрвету које још увек расте у шуми већ о нечем другом што је преузело његову форму.

Он не представља отисак дрвета већ „калуп” који је направљен да би се узео отисак. Ова скулптура носи у себи простор дрвета којег нема. Уместо дрвета добили смо празнину, негатив његовог простора. Кроз рупе одсечених грана, са горње стране трупца дрвета, светлост сада раскошно улази унутра. Унутрашњи зид волумена је прекривен златним листићима блиставом светлошћу жуте боје. На ивицама одливак изгледа врло крхко, а злато прекрива делове ивица и ствара утисак као да хоће да се разлије. Имате осећај да посматрате унутрашњост неког магичног инструмента, или фруле са отворима по телу који се блистају у сјају злата из унутрашњости.

Док сам био у галерији одржано је неколико „концерата” које су извели присутни. У међувремену, свако је имао нешто да каже или да дуне у празне гране дрвета које штрче. У Лондону се активно говори 276 језика дневно, а у том тренутку нас двадесетак, колико нас је било у галерији, сигурно је рекло „дрвету” нешто на свом језику. Осећај митског у простору дошао је до пуног изражаја кад је један младић „отпевао” у грану звуке сличне музици Тува. То је онај звук кад се глас „ломи” у грлу и окреће и преврће у чудне звуке. А тек, ехо, преламања звука кроз те шупљине… Било је, такође, право задовољство чути наше две комшинице из Бугарске како су отпевале песму у дуету, свака у свој отвор дрвета, са оним високим тоном на крају „…јиху”.

Враћајући се са изложбе стално ми се вртела идеја у глави да је нешто унутра а друго споља и да је он, Пеноне, ставио лице дрвета унутра а не споља. И да то лице гледа себе у празном простору. Онда ми је пао на памет и Ернст Блок са својим размишљањима о промени унутрашњег и спољашњег света и њиховој вези: „Како једноставно изгледа да ми посматрамо свет споља из изнутра. Ја је настањено унутра, ограђено кожом која се не зове узалуд властита кожа.”