Популизам и катарза

Тешко је у данашњој Србији одредити вредносну позицију Александра Вучића. Нема никакве сумње, његова еволуција од младалачког фанатичног екстремног врлудања, до модерног, моћног политичара, сигурно није била безболна. За двадесет година морао је да се реши својих разноликих и противречних обличја.

Данас је Вучић негација себе сама из најгорих година, и то је свакако добро. Промена набоље под пресијом аргумената којима се не може одолети, или чак далекометне политичке рачунице, јесте нека варијанта демократске еволуције, а и потврда да у политичким родословима не постоји прошлост лишена белих или тамних мрља. Ако и постоји, таква прошлост није политичка.

Први потпредседник српске владе, снажно је обележио њен рад. У ствари, посао Дачићевог кабинета некако је у Вучићевој сенци. Човек је на себе узео тежак, али популистички врло исплатив посао. „Србин више воли да види буџу у апсани, него ’леба да једе!” (Мисао власника тезге на миријевској пијаци).

Да ли се у тој узгредној мудрости налази бар део одговора на кључну дилему српског друштва при тешком посртању. Једноставно, да ли ваља прво похапсити сумњиве чије је богатство у великом нескладу са њиховом пословном памећу? Или у исто време, и пре свега, учинити бар нешто да се заустави економски суноврат а Србија коначно не постане летаргична заједница убогих сиромаха.

Влада можда покушава да нам каже да су те две премисе њене (непостојеће) стратегије, у ствари један те исти проблем. Просто речено, српски богаташи углавном не производе него тргују, углавном се не такмиче на тржишту него допуштеним шпекулацијама добијају недостижну предност. Извор њихове моћи је затворени круг и није могућ без власти, без које није могућа ни контрола моћи.

Има процена да су очајно лоше, дакле криминалне, приватизације оставиле без посла више стотина хиљада радника. Ово није апологија једнакости по сваку цену, нити део утопијске бајке о друштву без неправди. Али је истина да су приватизацијама пауперизовани они који су иначе имали најмање и сада имају још мање. Створена је и бедом ућуткана нова, врло хетерогена класа лумпенпролетаријата, људи на граници гладовања и усред тешке, судње бриге за опстанак. Тако описани, они су без енергије за било какву социјалну побуну. И без наде да било какав бунт може да их извуче са прага народних кухиња.

Ваља се сетити да је у Србији више од 120.000 деце потхрањено, а многи малишани добијају само по један оброк дневно.

Летаргични пролетаријат не може бити задовољан само истрагом непристојног богатства српске елите, која је и поред судбине Мишковића и даље у јакој симбиози с политичким подземљем.

Проблем са којим се ухватио Вучић много је сложенији него што се може видети у појавној равни. Јако је узнемирен најбогатији слој Србије, који у хапшењима покушава да види „несигурност” за домаћи а и страни капитал. И у случају Мишковића и његових могућих грехова постоје неслагања и у владајућој олигархији, у стручној јавности па и правосуђу које ће дати последњу реч.

Било би опасно ако политичка моћ која ствара кадије као тужиоце и судије, буде пресудила свему што је спорно. Ипак, некако се морало почети, а власт (Вучић) изабрала је најризичнији пут: хвата најкрупнију рибу, па се рачуна да ће и ситнији примерци заглавити у тигању ако се капиталац некако не искобеља.

Таблоидне лицитације о томе ко је из политичке сфере ишао код Мишковића по паре, као да су мало окаснеле. Изгледа да су ишли сви, у нади да неће бити прилике, а ни потребе да газда о томе говори.

И такви платни спискови би могли да буду додатни Вучићев проблем. Суочиће се са страшним притисцима да мало „олабави”, при чему ће његова лозинка да „нико није јачи од државе”, бити само понављање онога што се иначе подразумева. Осим ако не постоји сазнање да је неко ипак јачи, па се држава буса у груди и храбри кочоперним агитпропом своје силе. Пре свега, снага легитимне принуде.

Док је Динкић био фронтмен борбе против криминала, уочено је бар десетак типова и облика мафија. Па ништа! Ко се још сећа Динкићевих епских приповести „о пљачкама миленијума?”

Разлика између Динкића и Вучића је само у циљној групи, што јесте кључни популистички избор. Мишковић је најавио Вучићеву смену, јер наводно није био задовољан његовим радом. Онда је Вучић сменио Мишковића, јер је имао нешто јаче адуте.

Како је смак света прошао углавном неопажено, најбогатији Србин и дани његовог притворског робијања још неко време ће нас држати при пуној грађанској пажњи. То јесте нека врста катарзе: „Нико није недодирљив, па ни јачи од слабе државе”, али од таблоидног скенирања Мишковићеве судбине у апсани, неће нам бити ништа боље. Суноврат се наставља. Можда су неопходна и нова хапшења и њих ће свакако бити. Али до краја године ко зна колико хиљада људи остаће без посла. За разлику од Мишковића, они немају ништа, немају шта да изгубе. Они су пролетери и они су потпуно слободни.