Математички Доситеј

„И кад си на врху мораш се пењати”

 (Станислав Јежи Лец)

– ... А сад да видим какав си у рачуну. Слушај. Један воћар је садио јабуке. Посадио је пет редова и у сваком  је било по седам калемова. Следећег пролећа није пролистало пет калемова. Остали јесу. Шта ти треба да израчунаш?

– Примило се, пролистало је 30 калемова.

Учитељ Васо (Ђурановић) помиловао је петогодишњака по глави, и не слутећи да ће малишан из Мартинића, из српске породице у бјелопавлићкој равници, једнога дана извести на истраживачки (и животни) пут неколико стотина доктора и магистара наука. (Краљ Никола је, иначе, говорио: „Кад роди бјелопавлићка равница, Црној Гори није потребна руска помоћ”.)

А оцу Обрену пророчански је поручио: „Биће дика породице и цијелог племена”.

Умировљени универзитетски професор доктор физике Милан Распоповић руководио је Математичком гимназијом у Београду дуже но иједан други – 31 годину и три месеца. Реч је о посебној средњој школи којој, по броју међународних награда (око 400), нема премца у свету.

Недавно је дочекао да делић његовог богатог стваралаштва, с похвалама знаменитих личности, буде описан у књизи „Визионарством ка врху” (Завод за уџбенике), коју потписује проф. др Милоје Ракочевић. Научник и васпитач, који је објавио готово 90 уџбеника (с прерађеним и измењеним више од 230) у 15 милиона примерака и пет значајних монографија, на страницама нашег листа лане је из милоште прозван човеком-уџбеником.

Свих година у својој канцеларији држао је свеску с тврдим корицама жуте боје у коју је свакодневно записивао опаске ученика до којих је највише држао. Испод сваке уписано је име и презиме.

Одлука да се оснује Математичка гимназија, по угледу на чувену „Колмогорова” у Москви, обнародована је 23. маја 1966. И од тада до наших дана остала је у здању Задужбине Персе и Ристе Миленковића у Улици краљице Наталије 37, а у социјалистичко време Народног фронта.

У последњој деценији минулог века два пута је одбио да седне у столицу Доситеја Обрадовића, првог српског попечитеља просвете. Али се славном претечи на својеврстан начин и одужио и приближио, учинивши више од ма кога на подизању младих математичара.

Математички Доситеј, рекли бисмо.

Кад год га је неко упитао колико му траје радно време, узвраћао је речима ненадмашног Николе Тесле: „Ако се у рад убрајају снови, мој радни дан био би 24 сата”.

И у другим приликама волео је да се позива на мудре мисли, а једну од најдражих коју је пригрлио одавно је изговорио Емилијан Јосимовић: „Број и мера, то је моја вера”. Испоставиће се да је дуже од пет деценија у духу те крилатице подучавао млађарију физици, математици и филозофији науке, уз извињење што те приче не личе на оне из „Шешира професора Вујића”.

А претурио је преко главе тушта и тма радосних и тегобних догодовштина. Првих се сваки пут сети, друге онако успут помене за наук потоњим поколењима.

Најмање по добру памти реформу школства Стипе Шувара, високог комунистичког званичника, који једино није успео да угаси Математичку гимназију у Београду! Три лета старију имењакињу из Загреба укинуо је 1979, упркос томе што ју је водила Штефица Бакарић, рођена сестра Владимира Бакарића, веома блиског саборца Јосипа Броза Тита.

Неколико година касније, на једном од сусрета средњошколских директора Београда и Загреба, она је питала Милана Распоповића:

– Како успесте да сачувате своју?

– Како ви испустите своју школу? Зашто нисте искористили помоћ и подршку свога брата?

– Ни он нам није могао помоћи!

Открио јој је тада да је свуда и свагда, када би га партијски моћници сколили, потезао тајно оружје: блиставе успехе својих ђака. Тако је испратио 12 министара просвете, а тринаести, Гашо Кнежевић, није га примио у свом кабинету, нити је на часак изашао у предсобље да се с њим рукује на одласку у пензију!

„Да је поданик британске круне, одавно би уз своје име уписао витешко звање. За племенито и племићко одгајање бројних нараштаја даровитих средњошколаца, данас блиставих научника расутих по свету – Оксфорд, Кембриџ, Харвард, Стенфорд, Принстон, Колумбија, Беркли, МИТ...”

Надамо се, поштовани читаоци, да потписнику нећете замерити што је поменуо две своје реченице, истргнуте из чланка у прошлогодишњој „Политици”, који се, уз још један, нашао међу корицама књиге.

Човек с два дана рођења – погрешним (6. јул 1936) и исправним (8. август 1935) – заслужио је знатно више од скромног новинарског присећања.

Станко Стојиљковић