Matematički Dositej

„I kad si na vrhu moraš se penjati”

 (Stanislav Ježi Lec)

– ... A sad da vidim kakav si u računu. Slušaj. Jedan voćar je sadio jabuke. Posadio je pet redova i u svakom  je bilo po sedam kalemova. Sledećeg proleća nije prolistalo pet kalemova. Ostali jesu. Šta ti treba da izračunaš?

– Primilo se, prolistalo je 30 kalemova.

Učitelj Vaso (Đuranović) pomilovao je petogodišnjaka po glavi, i ne sluteći da će mališan iz Martinića, iz srpske porodice u bjelopavlićkoj ravnici, jednoga dana izvesti na istraživački (i životni) put nekoliko stotina doktora i magistara nauka. (Kralj Nikola je, inače, govorio: „Kad rodi bjelopavlićka ravnica, Crnoj Gori nije potrebna ruska pomoć”.)

A ocu Obrenu proročanski je poručio: „Biće dika porodice i cijelog plemena”.

Umirovljeni univerzitetski profesor doktor fizike Milan Raspopović rukovodio je Matematičkom gimnazijom u Beogradu duže no ijedan drugi – 31 godinu i tri meseca. Reč je o posebnoj srednjoj školi kojoj, po broju međunarodnih nagrada (oko 400), nema premca u svetu.

Nedavno je dočekao da delić njegovog bogatog stvaralaštva, s pohvalama znamenitih ličnosti, bude opisan u knjizi „Vizionarstvom ka vrhu” (Zavod za udžbenike), koju potpisuje prof. dr Miloje Rakočević. Naučnik i vaspitač, koji je objavio gotovo 90 udžbenika (s prerađenim i izmenjenim više od 230) u 15 miliona primeraka i pet značajnih monografija, na stranicama našeg lista lane je iz milošte prozvan čovekom-udžbenikom.

Svih godina u svojoj kancelariji držao je svesku s tvrdim koricama žute boje u koju je svakodnevno zapisivao opaske učenika do kojih je najviše držao. Ispod svake upisano je ime i prezime.

Odluka da se osnuje Matematička gimnazija, po ugledu na čuvenu „Kolmogorova” u Moskvi, obnarodovana je 23. maja 1966. I od tada do naših dana ostala je u zdanju Zadužbine Perse i Riste Milenkovića u Ulici kraljice Natalije 37, a u socijalističko vreme Narodnog fronta.

U poslednjoj deceniji minulog veka dva puta je odbio da sedne u stolicu Dositeja Obradovića, prvog srpskog popečitelja prosvete. Ali se slavnom preteči na svojevrstan način i odužio i približio, učinivši više od ma koga na podizanju mladih matematičara.

Matematički Dositej, rekli bismo.

Kad god ga je neko upitao koliko mu traje radno vreme, uzvraćao je rečima nenadmašnog Nikole Tesle: „Ako se u rad ubrajaju snovi, moj radni dan bio bi 24 sata”.

I u drugim prilikama voleo je da se poziva na mudre misli, a jednu od najdražih koju je prigrlio odavno je izgovorio Emilijan Josimović: „Broj i mera, to je moja vera”. Ispostaviće se da je duže od pet decenija u duhu te krilatice podučavao mlađariju fizici, matematici i filozofiji nauke, uz izvinjenje što te priče ne liče na one iz „Šešira profesora Vujića”.

A preturio je preko glave tušta i tma radosnih i tegobnih dogodovština. Prvih se svaki put seti, druge onako usput pomene za nauk potonjim pokolenjima.

Najmanje po dobru pamti reformu školstva Stipe Šuvara, visokog komunističkog zvaničnika, koji jedino nije uspeo da ugasi Matematičku gimnaziju u Beogradu! Tri leta stariju imenjakinju iz Zagreba ukinuo je 1979, uprkos tome što ju je vodila Štefica Bakarić, rođena sestra Vladimira Bakarića, veoma bliskog saborca Josipa Broza Tita.

Nekoliko godina kasnije, na jednom od susreta srednjoškolskih direktora Beograda i Zagreba, ona je pitala Milana Raspopovića:

– Kako uspeste da sačuvate svoju?

– Kako vi ispustite svoju školu? Zašto niste iskoristili pomoć i podršku svoga brata?

– Ni on nam nije mogao pomoći!

Otkrio joj je tada da je svuda i svagda, kada bi ga partijski moćnici skolili, potezao tajno oružje: blistave uspehe svojih đaka. Tako je ispratio 12 ministara prosvete, a trinaesti, Gašo Knežević, nije ga primio u svom kabinetu, niti je na časak izašao u predsoblje da se s njim rukuje na odlasku u penziju!

„Da je podanik britanske krune, odavno bi uz svoje ime upisao viteško zvanje. Za plemenito i plemićko odgajanje brojnih naraštaja darovitih srednjoškolaca, danas blistavih naučnika rasutih po svetu – Oksford, Kembridž, Harvard, Stenford, Prinston, Kolumbija, Berkli, MIT...”

Nadamo se, poštovani čitaoci, da potpisniku nećete zameriti što je pomenuo dve svoje rečenice, istrgnute iz članka u prošlogodišnjoj „Politici”, koji se, uz još jedan, našao među koricama knjige.

Čovek s dva dana rođenja – pogrešnim (6. jul 1936) i ispravnim (8. avgust 1935) – zaslužio je znatno više od skromnog novinarskog prisećanja.

Stanko Stojiljković