Спорни доласци на наше територије

Уколико Србија сутра, у Бриселу, парафира јединствен споразум о визним олакшицама и реадмисији, од следеће године требало би да уследи уређени повратак наших држављана који бораве у земљама Европске уније без потребних докумената. Њихово враћање у земљу неће, међутим, бити масовније него што је било до сада, али ће, по свему судећи, бити брже.

Према речима Зорана Мартиновића, помоћника директора Службе за људска и мањинска права Србије и члана радне групе за преговоре о јединственом споразуму о визним олакшицама и реадмисији, механизми повратка тих људи у биће, заправо, нешто једноставнији (с обзиром на то да су предвиђени неки краћи рокови за одговоре на захтеве из земаља ЕУ), па ће то "вероватно, доводити до бржих процедура повратка".

Поред тога, треба имати у виду и чињеницу да ми већ имамо билатералне споразуме о реадмисији са 12 земља ЕУ, још од 1996. године и да процес повратка "илегалаца" из тих земаља траје, ево, већ више од десет година, па су многи некадашњи "илегалци" већ овде.

– Зато се не плашимо неког већег притиска по потписивању овог новог споразума – наглашава наш саговорник.

Иако је у току претходних рунди техничких разговора експертских делегација Србије и Европске комисије усаглашен највећи део текста споразума о реадмисији, у завршним договорима, најављеним за следећу среду, очекује се коначан споразум о још неколико спорних питања о којима "постоји висок степен сагласности". Реч је, пре свега, о члану споразума који се односи на враћање и прихватање држављана трећих земаља, односно категорији странаца којима је Србија у неком тренутку издала боравишну дозволу или визу за улазак у земљу. Уколико су се они, потом, нашли на територији неке од земаља чланица ЕУ, по истеку визе или боравка које им је издала та земља, настао је проблем: ко треба да врати и прихвати те људе – да ли Србија или земља чији су они држављани.

– Наш генерални предлог, који је Европска унија прихватила, био је да се ти људи, по сваку цену, врате у земљу свог порекла – каже Мартиновић, додајући да, ипак, има изузетака. То су особе без држављанства за које се не може јасно утврдити из које земље потичу.

Он наглашава да је споразум који се сада нуди рестриктивнији у погледу тих изузетака, па претпоставља да је потенцијална опасност да ће број тих лица бити већи у односу на оно што је искључивано постојећим билатералним уговорима које Србија већ има са појединим државама ЕУ.

Друга категорија могућих повратника у нашу земљу, а који нису наши држављани, јесу они који су илегално ушли на територију неке од земаља ЕУ са наше територије.

– Уколико се докаже да је одређено лице боравило на територији наше земље и докаже се да је илегално ушло у неку европску земљу са нашег простора, морамо да га примимо, осим ако није било у транзиту – тврди Мартиновић, наводећи да је то европски стандард којег ми не можемо да се ослободимо.

Трећа спорна категорија у овом споразуму су особе које немају држављанство Републике Србије или неке бивше државе СФРЈ, а чије је место рођења или пребивалиште било у Србији 27. априла 1992. године (дан када је практично престала да постоји бивша Југославија).

– Тражимо формулу по којој би се омогућило да прихватамо само оне који би могли да стекну наше држављанство – објашњава нам наш саговорник.

То је, заправо, прилично неизвесна категорија, па се наша страна плаши да се кроз овај "канал" не провуче велики број људи, којима не можемо да дамо наше држављанство ни да их интегришемо у нашу средину.

У кругу наших преговарача о овом споразуму и даље се, иначе, барата бројком од стотину до сто педесет хиљада људи за које би чланице ЕУ могле да траже реадмисију.

Охрабрујуће је, међутим, то што је ЕУ обећала да ће од 2008. године обезбедити финансијска средства из својих фондова за постепени, уређени повратак српских држављана, односно за њихово социјално-економско збрињавање и поновно укључивање у овдашње друштво. Кад је реч о суми коју ћемо моћи да добијемо за њихову реинтеграцију, она засад, према речима нашег саговорника, није одређена. То ће, вероватно, зависити од наших програма, на основу којих ћемо да испостављамо захтеве за обезбеђење тих средстава за повратнике.

Служба за људска и мањинска права већ има стратегију за обављање овог посла. Али, од локалних заједница, центара за социјални рад и тржишта рада очекују се конкретни предлози да би се повратници што брже укључили у овдашњу средину.