Битка за Украјину

Председник Украјине Виктор Јанукович није у уторак (18. децембра) отпутовао у Москву на преговоре са руским колегом Владимиром Путином. Може се само нагађатида ли се на овај корак одлучио сам или под притиском домаћих и спољнихполитичких кругова. Вреди ипак поменути да је наведеног дана у руској престоници требало да се разговара о стварима од стратешког значаја за две земље. Прецизније, о придруживању Украјине Царинском савезу (ЦС), јединственом трговинском простору који, за сада, обједињује три бивше совјетске републике: Русију, Белорусију и Казахстан.

Неодлазак Јануковича у Москву, како је оценио један аналитичар, „одлука је без преседана и јасно указује на дубока размимоилажења у украјинском естаблишменту”. А овај пут тачка спорења јесте – да ли се придружити ЦС-у и прихватити све погодности и сва одрицања, које припадање једном таквом савезу подразумева, или се окренути несигурним обећањима из ЕУ да би и друга по величини европска држава могла једнога дана да постане део западне породице. У том смислу Кијеву обећавају да би већ у новембру наредне године, током самита Источног партнерства који ће бити одржан у Вилњусу, могао да рачуна на потписивање Договора о асоцијацији са ЕУ.

Јануковичу сигурно није лако. Цео процес зближавања са ЕУ скопчан је са много недоследности од стране бирократа из Брисела. У пракси то значи многа условљавања која просто одишу применом двојних стандарда, промену законских и других прописа којима се задире у дневни живот грађана Украјине, друштвене односе, традицију... Ту су и захтеви који се своде на једнострано олакшавање пословања европских фирми у овој земљи. У таквим околностима, став да је Украјини потребна Европа, а не обратно, тешко да може да буде оправдање за известан осећај понижености који се јавља повремено али – неумитно.

Ни код куће ствари нису сасвим дефинисане. Наиме, према истраживању немачког радија Дојче веле, пре само годину дана број Украјинаца који су били за улазак у ЕУ износио је 74 процента. Данас је таквих 52 одсто, а тренд пада поверења у „западно братство” и даље је изражен. Истовремено, број присталица уласка у Царински савез у сталном је расту и већ је достигао 46 процената.

У таквим водама Јанукович мора да доказује сву своју политичарску вештину. Јер ни у ЕУ ни у ЦС не пристају да чланство Украјине, или било које друге државе, буде тек – половично. Управо стога он мора добро и пажљиво да одмерава. Обичним речником казано, озбиљнији улазак у евроинтеграције сигурно не би допринео да гас који се за украјинска домаћинства сада допрема из Русије буде – јевтинији. Напротив, бивша совјетска република би у случају окретања леђа Русији била третирана као и свака друга земља ЕУ. Ово би, могуће је, за последицу имало додатна социјална комешања у земљи и дало би опозицији још понеки адут у захтевима за смену актуелног шефа државе. Такође, изградња гасовода „Јужни ток”, која је недавно и званично отпочела, избија Украјини из руку адут једног од ексклузивних снабдевача западног дела континента руским енергентима.

Како је пренео руски дневни лист „Комерсант”, у администрацији Јануковича разрадили су тактику уласка Украјине, не у Царински савез, већ у Евроазијску економску заједницу која такође окупља поједине бивше совјетске републике. Ипак, у Москви нису спремни на такву варијанту, пошто би Украјина, добивши попуст на гас, могла не само да одустане од чланства у ЦС већ и да потом напусти евроазијске структуре. Слично је поступио Узбекистан 2008, подсећа лист.

Украјински пут у ЕУ „обогаћен” је, између осталог, и јасним захтевом Брисела да из затвора буде пуштена Јулија Тимошенко, лидер опозиције и бивша премијерка. Поменута је у октобру прошле године осуђена на седам година робије зато што је, као премијер (2010), потписала уговор о снабдевању руским природним гасом по свему неповољан по Украјину. Јанукович је свестан да би, уколико би удовољио захтеву Европљана и пустио Тимошенкову из затвора, истога тренутка био суочен са серијом опозиционих митинга –који би у крајњем исходу довели до његове смене.

После свега остаје питање: на коју ће се страну окренути Јанукович? Нема сумње да је њему подршка Русије и те како важна. Са друге стране, евентуална наклоност Европе могла би да му продужи останак на функцији шефа државе. Неприклањање ни једној од две стране, очигледно, није могућност о којој се у овом тренутку размишља.

Битка за Украјину се захуктава. У тој бици ЕУ и Русија имају своје јасне рачунице. Изгледа да још једино недостаје јасна рачуница – Кијева.