Платформа раздора

Пошто смо месецима чекали платформу државног врха о Космету, испоставило се да је ова која је изашла из Председништва Србије сувише компликована за спровођење.

Хајде што се није свидела Данијелу Серверу, немачком амбасадору у Приштини и Хашиму Тачију, али је већи проблем што се није свидела ни премијеру Ивици Дачићу. Иако се о платформи није изјашњавао, незванично се може чути да њоме није одушевљен ни први до премијера и лидер СНС-а Александар Вучић.

Дачић је одмах рекао да нема намеру да у Бриселу ставља руку на платформу као на Свето писмо, и то још пред Кетрин Ештон.

А онда је у недељу мртав-хладан рекао да никада није ни било планирано да платформа иде у скупштину. На такву дрскост није се одлучио чак ни Борко Стефановић када је ДС схватио да нема већину за усвајање резолуције у претходном мандату, а који садашњу владу подржава у преговорима као да је фирма „Стефановић и синови”.

Дакле, Дачић је преноћио, мало поразговарао са пријатељима и одлучио да сам направи „акт о основним принципима”, који би чиста образа могао да да на усвајање министрима и парламенту. Кратко речено, председникова платформа била би „пропратни документ” који би „лежао” у Председништву „како нашим преговорачима у дијалогу не би биле везане руке”.

Значи да ће тај владин „уподобљени” документ садржати све оно што би Дачић могао да постигне у Бриселу а што недостаје Николићевој платформи. Наравно, без „патриотског” вишка.

Прича се да ће платформу „уподобити” Дачић и Вучић, који само на први поглед изгледа као овлашћени судски тумач председникове мисли. Јер Николић није писао платформу да би ушао у трку за „што брже решавање косовског питања”, него да би јавно могао да каже да његов концепт изгледа другачије него владин.

Отуда и није изненађујућа Коштуничина најава да се договорио с председником да се у платформу унесе одредба којом се дефинише као покрајина унутар Србије.

Председников саветник Марко Ђурић је то мало флексибилније објаснио: институције у Приштини могу да се третирају као институције Републике Косово у „унутрашњополитичком саобраћају, али да су за Србију оне институције аутономне покрајине, и да је могуће да им се уставним законом делегирају нека овлашћења”.

Председникова платформа може да произведе два решења: да платформа доживи „преокрет” и „поправи” се, барем колико резолуција о Косову која је 9. септембра 2010. године усвојена у ГС УН, коју је поднела Србија уз подршку ЕУ, уместе оне коју је требало да поднесе Србија сама.

Друго решење може да доведе до тога да платформа из Председништва и будући владин документ за преговоре са Приштином подели државни врх.