Платформа за борбу или за алиби

Нећу се више правдати због наставка свог „косовског циклуса”. Јер, ма колико се то некоме данас чинило невероватно, ако кроз педесет или сто година буде Срба и државе Србије, па чак и ако их не буде, уколико неки тадашњи историчари, домаћи или страни, буду проучавали ово време и ова збивања, нема никакве сумње да ће се неупоредиво више интересовати за начин на који је у једном тренутку највиталнији, најмоћнији и најперспективнији народ у овом делу Европе проћердао готово све своје историјске кредите и свео се на статус „болесника на Балкану”, него за то да ли је и када је добио статус кандидата или отпочео преговоре о придруживању ЕУ.

Понекад је неопходно направити неку сличну, макар и хипотетичку, „историјску дистанцу”, да би се мало ухватио ваздух и ствари сагледале реалније, мимо притиска разноразних преломних, квазиисторијских датума и сличних „императива тренутака” које нам се свакодневно сервирају медији и политичари.

У том светлу, ма колико да се повремено чини како нам је свима већ помало „мука од Косова” (понекад имам утисак као да је то управо и циљ?!) било би погрешно игнорисати појаву дуго најављиване „Платформе о Косову”, тачније „Платформе за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини” – како се иста, исправно и политички коректно зове.

Али, авај, док се обећана платформа није коначно испилела из политичке лабораторије председника Николића воз српског мирења са косовском независношћу већ је поодавно кренуо из станице, како у суштинском, тако и у симболичком и психолошком смислу.

Па отуд и њено, из српског угла, једино правилно и прецизно именовање ствари данас делује као виц, или, у најбољем случају, као тек реторички повратак на  полузаборављену терминологију типа „лажна држава Косово”, „злочиначке санкције” и слично.

Хоћу рећи, представљена платформа заиста делује помало „пасе”, али не толико због свог садржаја (напротив), колико због чињенице да се водећи српски политички, пословни, културни, медијски и остали „чимбеници” већ одавно понашају као да је Косово независно и само је питање када и како то да буде и озваничено.

Платформа, пак, упркос неким двосмисленостима и нејасноћама, од тога не полази и зато је готово са свих страна квалификована као „превазиђена” и „нереалистична”.

Далеко од тога да је платформа идеална или да аутоматски решава наше бриге, проблеме и дилеме у вези са Косовом и Метохијом. Лоше је то што је прилично закаснела, лоше је што је, очито, најпре представљена странцима, па тек онда домаћој јавности, а још горе што је, изгледа, странцима ишла верзија без „патриотског увода”, то јест, државотворне преамбуле намењене домаћој публици.

Али, чак и таква, она би могла – наглашавам ово „могла” – да представља корак напред у овдашњој косовској дебати. Но, кључно питање на које, барем док ово пишем, нема јасног одговора и даље гласи – да ли је ово, заправо, предлог платформе српске аутономије унутар аутономног КиМ – или унутар независног Косова?

И још важније – да ли је овом платформом Томислав Николић желео да да прилог борби за очување српског интереса на Косову или пак само себи да обезбеди патриотски алиби у стилу: ,,Ево, ја сам покушао, а ви видите шта ћете”.

Платформом су се претходних дана бавили готово сви домаћи политички фактори. Али, нажалост, уз свега неколико изузетака, са потпуно погрешним приступом и циљем.

Већину је прича око платформе занимала само у контексту односа унутар владајуће коалиције, односно евентуалних турбуленција и померања у троуглу Николић–Дачић–Вучић и како ће се то одразити на судбину владе.

На другом месту било је питање како ће платформа утицати на наш „европски пут”, то јест, шта су рекли и шта ће рећи „пријатељи” из Брисела, Вашингтона, Берлина и осталих западних престоница. А готово нико није бринуо о томе може ли она и колико помоћи у бици за КиМ, спречавању „пузајуће” косовске независности, или заустављању таласа нових признања који се већ неко време поново интензивира. 

Наравно да је редослед требало и морао бити управо обрнут – најпре, како платформа доприноси српској борби за очување Косова, па тек онда, евентуално, како ће одјекнути у Бриселу, како ће утицати на односе у владајућој коалицији итд.

Тако би било и тако би морало бити да је Србија иоле нормална, достојанствена и самостална земља. Али да је Србија таква онда нам ни ова платформа не би деловала „пасе” – а можда нам чак не би била ни потребна.

Ђорђе Вукадиновић*

*главни уредник Нове српске политичке мисли