Петиција против рушења

Суботица – Готово пуна два сата стојећи поред макете новог театра, проф. др Радивоје Динуловић објашњавао је будући изглед и унутрашњу организацију Народног позоришта. Истовремено, испод прозора Плаве сале у Градској кући, где је Динуловић новинарима и представницима општине излагао пројекат, грађани су потписивали петицију којом траже да се не дозволи рушење Народног позоришта. Петицију је покренула Либерално-демократска партија, да би се убрзо новом петицијом, али овог пута за расписивање референдума о томе да ли рушити зграду Народног позоришта, придружио Г 17 плус. Демократски савез Хрвата у Војводини, такође се изјаснио против пројекта по којем се руши већи део зграде. Једино је Савез војвођанских Мађара подржао понуђени пројекат, а Демократска странка се није изјаснила о овом питању. Тако се поново показало да је у нашем друштву све политика. Уосталом, о новом пројекту до сада се изјаснило више политичких партија него стручњака, архитеката и урбаниста.

Највећа инвестиција у култури, реконструкција суботичког театра, требало би до 2010. године да кошта 24 милиона евра. Пројекат реконструкције и доградње Народног позоришта настајао је од 1998. године, а претходило му је темељно сагледавање грађевинског стања најстарије зграде театра у Србији, подигнуте још 1854. године, која је данас практично неупотребљива. Руководилац пројекта је др Динуловић и према захтеву инвеститора, Народног позоришта, у новој згради планирана је велика концертна сала, која ће бити на месту постојеће, данас неупотребљиве велике сале, камерна сцена и главна сцена, осим тога и балска дворана као и низ помоћних просторија за рад драма на српском, хрватском и мађарском језику, а у каснијој фази и за балетски ансамбл и камерни хор. Укупно, позориште би у три сале имало до 900 седишта, а пројектанти су понудили и занимљиво решење врата на фасади која се померају, према главном градском тргу, чијим отварањем би сцена била отворена и са улице. Због захтева сцене бински торањ би био висок 22,5 метара, или за трећину више од садашње зграде театра. Једно од нових решења је и стварање такозване позоришне улице, где би у приземљу био низ продавница са комерцијалним садржајем које би нудило позориште – попут костимографа, шминкера, фризера, кафетерије... Међутим, питање које највише интересује Суботичане, како ће изгледати фасада новог позоришта, још није добило коначан одговор. Др Динуловић каже да пошто су били свесни да је ово вишегодишњи пројекат, нису хтели да уђу у замку дефинисања изгледа које ће време превазићи. Ипак, каже, фасадни зид поштоваће услове које је поставио Међуопштински завод за заштиту споменика културе, али је предлог да се испред њега постави нека врста транспарентне фасаде чији ће се изглед мењати у зависности од премијера или неких главних градских дешавања.

Чињеница да овај пројекат захтева рушење готово целокупне зграде театра, остаће недирнути само карактеристични стубови и простор изнад улазног хола, а две трећине зграде биће реконструисано, изазива највише полемике у јавности. Након што се супротстављеним мишљењем огласио мр Жомбор Сабо, сада већ смењени главни градски архитекта, жестоком критиком на понуђени пројекат огласила се и мр Викторија Алаџић, архитекта.

– Како држава која је Народно позориште заштитила као споменик културе од великог значаја, сада може да учествује у његовом рушењу, због чега није урађена ревалоризација садашњег стања зграде, и због чега се не ради само ревитализација постојеће зграде, како ће реаговати тло на тежак нови објекат који ће се укопавати осам метара у дубину – само су нека од питања које поставља овај архитекта. Та питања су узбуркала јавност, али и остала без ваљаног одговора.

– У последњих 20 година имамо континуирано занемаривање вредног објекта и превагу једне деструктивне идеје да позориште треба срушити. Не знам због чега је то тако важно, када смо могли ову зграду обновити такву каква јесте и сачувати архитектуру 19. века, а на новом месту саградити ново позориште и будућим генерацијама понудити зграду у духу новог времена – каже Алаџић.

Полемике се сада воде само о изгледу зграде театра, о њеној фасади и величини, али се још не поставља питање онога што треба да чини суштину нове театарске зграде – какво ће се позориште неговати унутар његових обновљених зидова. Али то је вероватно тема која ће тек доћи на дневни ред.