Пандорина кутија немачке приватизације

Немачки либерали насули су „чисто вино” бирачима, на отварању кампање за улазак у нови сазив Бундестага.

Министар привреде Филип Реслер, лидер Слободне демократске партије (ФДП), млађег партнера у коалицији Ангеле Меркел, захтева од владе у Берлину да испуни обавезе из коалиционог споразума којим је предвиђена продаја државног власништва у кључним компанијама, односно и мањинског удела, ако он омогућава контролу пословања.

Министар Реслер је новинарима рекао да би требало образовати стручну комисију која би доносила конкретне одлуке о продаји државних пакета акција.

Одбио је, међутим, било какве нагодбе о останку државног капитала у Немачком телекому и у Банци за привредни развој и инвестиције (КфВ), односно о задржавању власништва над Немачким железницама (ДБ).

Удео државе у основном капиталу Немачког телекома износи 1,67 милијарди евра, у банци КфВ 1,8 милијарди, а вредност власништва над Немачким железницама се процењује на 2,1 милијарду евра.

Продајом акција у три концерна, тврди министар, остварио би се баланс у буџету три године раније него што је било планирано.

У документу економско-политичке оријентације либерала говори се о продаји државних пакета акција, али реч приватизација се избегава јер буди сећања на процесе трансформације државног у приватно власништво, пре свега у некадашњем ДДР-у.

Тадашња масовна отпуштања утицала су на стварање армије трајно незапослених који се нису уклопили у нове захтеве тржишта рада.

Захтев за либерализацију закона о заштити запослених, што је друга тачка из позиционог папира, сада подстиче страховања да би приватизација преосталог државног капитала довела до нових, масовних отпуштања.

Реч је о временски ограниченом уговору о раду – који до сада није било легалан, осим ако је о страним радницима реч – и о допуштању отказа запосленом без његове личне кривице.

Мало ко у Немачкој верује у аргумент либерала да би измене закона о заштити запослених довеле до веће флексибилности у понуди радних места. Напротив, говори се о Пандориној кутији приватизације која се поново отвара.

Захтеви које је дефинисао министар Реслер изазвали су оштру критику старијег коалиционог партнера у влади, демохришћана, али и опозиције.

Док политичари опомињу либерале да рачун не може да се испоставља без крчмара, медији су Реслера већ прогласили „социјално-политичким Рамбом”.

У редовима демохришћана испољено је негодовање и због тога што је Реслер рекао да се захтеви темеље на коалиционом договору. „Министар минорне странке (ФДП) минира изборне изгледе велике немачке народне партије (демохришћана), из ускопартијских побуда”, рекао је шеф посланичког клуба демохришћана Фолкер Каудер.

Опозициони социјалдемократи су се јавно запитали не испуњава ли ФДП управо коалициони договор преузимајући „кривицу” на себе, штитећи Меркелову у изборној кампањи?

Негодовање је испољено и изван граница Немачке. У Аустрији се поставља питање: „Зашто смо ми под притиском Брисела, а на иницијативу Берлина, били принуђени да приватизујемо подржављену индустрију најкасније до 2009, а Немачка још расправља да ли то треба да учини?“

У Бечу је истакнуто да Немачка поседује „златне акције” у концернима, попут „Фолксвагена”. Правом вета (државе) спречава се такозвана систематизација (отпуштање) радника и евентуално пресељење производње у земље са јевтинијом радном снагом.

У Швајцарској, која је на основу билатералних уговора дужна да се равна према препорукама Брисела, Немачкој се замера  да није саопштила колики је њен удео у наменској индустрији.

„Немци и Французи чувају оружаре од тржишне утакмице. Нама (Швајцарској) и низу земаља, од Аустрије до Шпаније, то је забрањено”, истичу швајцарски медији.

Швајцарском набрајању „жртава приватизације” могла би се придодати и Италија. На Апенинима је оставком премијера Марија Монтија привремено спречена даља приватизација државног капитала, укључујући и приватизацију наменског гиганта „Финмеканика”.

Милош Казимировић