Pandorina kutija nemačke privatizacije

Nemački liberali nasuli su „čisto vino” biračima, na otvaranju kampanje za ulazak u novi saziv Bundestaga.

Ministar privrede Filip Resler, lider Slobodne demokratske partije (FDP), mlađeg partnera u koaliciji Angele Merkel, zahteva od vlade u Berlinu da ispuni obaveze iz koalicionog sporazuma kojim je predviđena prodaja državnog vlasništva u ključnim kompanijama, odnosno i manjinskog udela, ako on omogućava kontrolu poslovanja.

Ministar Resler je novinarima rekao da bi trebalo obrazovati stručnu komisiju koja bi donosila konkretne odluke o prodaji državnih paketa akcija.

Odbio je, međutim, bilo kakve nagodbe o ostanku državnog kapitala u Nemačkom telekomu i u Banci za privredni razvoj i investicije (KfV), odnosno o zadržavanju vlasništva nad Nemačkim železnicama (DB).

Udeo države u osnovnom kapitalu Nemačkog telekoma iznosi 1,67 milijardi evra, u banci KfV 1,8 milijardi, a vrednost vlasništva nad Nemačkim železnicama se procenjuje na 2,1 milijardu evra.

Prodajom akcija u tri koncerna, tvrdi ministar, ostvario bi se balans u budžetu tri godine ranije nego što je bilo planirano.

U dokumentu ekonomsko-političke orijentacije liberala govori se o prodaji državnih paketa akcija, ali reč privatizacija se izbegava jer budi sećanja na procese transformacije državnog u privatno vlasništvo, pre svega u nekadašnjem DDR-u.

Tadašnja masovna otpuštanja uticala su na stvaranje armije trajno nezaposlenih koji se nisu uklopili u nove zahteve tržišta rada.

Zahtev za liberalizaciju zakona o zaštiti zaposlenih, što je druga tačka iz pozicionog papira, sada podstiče strahovanja da bi privatizacija preostalog državnog kapitala dovela do novih, masovnih otpuštanja.

Reč je o vremenski ograničenom ugovoru o radu – koji do sada nije bilo legalan, osim ako je o stranim radnicima reč – i o dopuštanju otkaza zaposlenom bez njegove lične krivice.

Malo ko u Nemačkoj veruje u argument liberala da bi izmene zakona o zaštiti zaposlenih dovele do veće fleksibilnosti u ponudi radnih mesta. Naprotiv, govori se o Pandorinoj kutiji privatizacije koja se ponovo otvara.

Zahtevi koje je definisao ministar Resler izazvali su oštru kritiku starijeg koalicionog partnera u vladi, demohrišćana, ali i opozicije.

Dok političari opominju liberale da račun ne može da se ispostavlja bez krčmara, mediji su Reslera već proglasili „socijalno-političkim Rambom”.

U redovima demohrišćana ispoljeno je negodovanje i zbog toga što je Resler rekao da se zahtevi temelje na koalicionom dogovoru. „Ministar minorne stranke (FDP) minira izborne izglede velike nemačke narodne partije (demohrišćana), iz uskopartijskih pobuda”, rekao je šef poslaničkog kluba demohrišćana Folker Kauder.

Opozicioni socijaldemokrati su se javno zapitali ne ispunjava li FDP upravo koalicioni dogovor preuzimajući „krivicu” na sebe, štiteći Merkelovu u izbornoj kampanji?

Negodovanje je ispoljeno i izvan granica Nemačke. U Austriji se postavlja pitanje: „Zašto smo mi pod pritiskom Brisela, a na inicijativu Berlina, bili prinuđeni da privatizujemo podržavljenu industriju najkasnije do 2009, a Nemačka još raspravlja da li to treba da učini?“

U Beču je istaknuto da Nemačka poseduje „zlatne akcije” u koncernima, poput „Folksvagena”. Pravom veta (države) sprečava se takozvana sistematizacija (otpuštanje) radnika i eventualno preseljenje proizvodnje u zemlje sa jevtinijom radnom snagom.

U Švajcarskoj, koja je na osnovu bilateralnih ugovora dužna da se ravna prema preporukama Brisela, Nemačkoj se zamera  da nije saopštila koliki je njen udeo u namenskoj industriji.

„Nemci i Francuzi čuvaju oružare od tržišne utakmice. Nama (Švajcarskoj) i nizu zemalja, od Austrije do Španije, to je zabranjeno”, ističu švajcarski mediji.

Švajcarskom nabrajanju „žrtava privatizacije” mogla bi se pridodati i Italija. Na Apeninima je ostavkom premijera Marija Montija privremeno sprečena dalja privatizacija državnog kapitala, uključujući i privatizaciju namenskog giganta „Finmekanika”.

Miloš Kazimirović