УКРАДЕНО ВРЕМЕ

После састанка крње Контакт групе у Паризу, Николас Бернс, амерички државни подсекретар, изјавио је да "сат не може да се врати". Није мислио на часовник Џорџа Буша, већ је метафорички говорио о Косову чија независност је циљ америчке спољне политике. Пошто, како ствари сада стоје, политичко решење за Косово неће проћи кроз Савет безбедности Уједињених нација, америчка администрација прети једностраним признањем косовске независности што би на терену створило хаос којим би, по очекивању Американаца, требало да управља Европска унија.

У правном смислу, појединачна признања, па макар она била и америчка, не би укинула Резолуцију 1244 којом се гарантује целовитост Србије. На Косову би завладало тровлашће. Унмику би трајао мандат, албанска политичка елита тражиће потпуне државне ингеренције, српски живаљ из енклава који, ионако, живи спакован бежао би ка северу, српска стража на Ибру била би појачана и Косово би било подељено. То би биле последице једног неправног стања које је најчешћи увод у оружане сукобе.

Чврстим инсистирањем на поштовању међународног права Србија је украла таман онолико времена колико је било потребно да косовска тема постане глобални проблем, тешко решив ноћним препадом на некој политичкој странпутици. Показало се да је то била паметна политика, али и њој је прошао рок трајања.

Није српски интерес да будемо самлевени у жрвњу америчко – руско – европског надгорњавања и да се на нашем тлу крвари због гаса из Казахстана, ракетног штита из Азербејџана, или где већ, односа светске велесиле с муслиманским живљем по разним истоцима...

Јак ми је утисак да је актуелна српска власт свесна ситуације и да у најбољем државном интересу трага за компромисним решењем. Није то ствар коју ће паметна влада истаћи на тарабу и добошарити по телевизијама, све док за то не дође право време. Најдаље је у назнакама о понуди некаквог новог решења отишао, по природи посла, Слободан Самарџић, министар за Косово и Метохију, који помиње да је Русима, пред јулски састанак Буша и Путина, уручен документ који би могао да послужи као основ за разговор на ранчу америчког председника. Вероватно је то учињено током недавног сусрета Војислава Коштунице с руским председником.

Нећемо сазнати ништа више о садржају документа ако цитирам Самарџићеву изјаву, али она потврђује српску спремност да се трага за решењем које би могло да прође кроз Савет безбедности и отклони опасност од неконтролисаног решавања спора. По Танјугу, Самарџић је изјавио: "Тај документ се базира на нашој платформи од које не одступамо, али постоје неки предлози и материјалне и процедуралне природе које смо изложили и који би требало да буду инпут за разговор Путина и Буша..."

Мени ово личи на оно што српски политичари не смеју да кажу – План Б постоји, и добро је да је тако.

И површна политичка анализа указује да би српска страна морала да инсистира на максималној децентрализацији управе на Косову и Метохији која би, у суштини, значила поделу, само што се то не би тако звало. Неки циник би рекао да се трага за смоквиним листом довољно великим да покрије политичку голотињу све три стране у спору – албанску, српску и голотињу међународних преговарача.

Саопштење Беле куће по коме Џорџу Бушу сат није украден у маси Албанаца којима је пружао руку, већ да га је председник сам скинуо и ставио у џеп, показује да Американцима не недостаје рационалан приступ. То улива наду да би могли да схвате и српску позицију. Ако је Буш предузео превентивне мере када се суочио с могућношћу да остане без имовине вредне педесет долара, онда би могао да покаже и више разумевања према ономе коме прети опасност да остане без 15 одсто територије.