UKRADENO VREME

Posle sastanka krnje Kontakt grupe u Parizu, Nikolas Berns, američki državni podsekretar, izjavio je da "sat ne može da se vrati". Nije mislio na časovnik Džordža Buša, već je metaforički govorio o Kosovu čija nezavisnost je cilj američke spoljne politike. Pošto, kako stvari sada stoje, političko rešenje za Kosovo neće proći kroz Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, američka administracija preti jednostranim priznanjem kosovske nezavisnosti što bi na terenu stvorilo haos kojim bi, po očekivanju Amerikanaca, trebalo da upravlja Evropska unija.

U pravnom smislu, pojedinačna priznanja, pa makar ona bila i američka, ne bi ukinula Rezoluciju 1244 kojom se garantuje celovitost Srbije. Na Kosovu bi zavladalo trovlašće. Unmiku bi trajao mandat, albanska politička elita tražiće potpune državne ingerencije, srpski živalj iz enklava koji, ionako, živi spakovan bežao bi ka severu, srpska straža na Ibru bila bi pojačana i Kosovo bi bilo podeljeno. To bi bile posledice jednog nepravnog stanja koje je najčešći uvod u oružane sukobe.

Čvrstim insistiranjem na poštovanju međunarodnog prava Srbija je ukrala taman onoliko vremena koliko je bilo potrebno da kosovska tema postane globalni problem, teško rešiv noćnim prepadom na nekoj političkoj stranputici. Pokazalo se da je to bila pametna politika, ali i njoj je prošao rok trajanja.

Nije srpski interes da budemo samleveni u žrvnju američko – rusko – evropskog nadgornjavanja i da se na našem tlu krvari zbog gasa iz Kazahstana, raketnog štita iz Azerbejdžana, ili gde već, odnosa svetske velesile s muslimanskim življem po raznim istocima...

Jak mi je utisak da je aktuelna srpska vlast svesna situacije i da u najboljem državnom interesu traga za kompromisnim rešenjem. Nije to stvar koju će pametna vlada istaći na tarabu i dobošariti po televizijama, sve dok za to ne dođe pravo vreme. Najdalje je u naznakama o ponudi nekakvog novog rešenja otišao, po prirodi posla, Slobodan Samardžić, ministar za Kosovo i Metohiju, koji pominje da je Rusima, pred julski sastanak Buša i Putina, uručen dokument koji bi mogao da posluži kao osnov za razgovor na ranču američkog predsednika. Verovatno je to učinjeno tokom nedavnog susreta Vojislava Koštunice s ruskim predsednikom.

Nećemo saznati ništa više o sadržaju dokumenta ako citiram Samardžićevu izjavu, ali ona potvrđuje srpsku spremnost da se traga za rešenjem koje bi moglo da prođe kroz Savet bezbednosti i otkloni opasnost od nekontrolisanog rešavanja spora. Po Tanjugu, Samardžić je izjavio: "Taj dokument se bazira na našoj platformi od koje ne odstupamo, ali postoje neki predlozi i materijalne i proceduralne prirode koje smo izložili i koji bi trebalo da budu input za razgovor Putina i Buša..."

Meni ovo liči na ono što srpski političari ne smeju da kažu – Plan B postoji, i dobro je da je tako.

I površna politička analiza ukazuje da bi srpska strana morala da insistira na maksimalnoj decentralizaciji uprave na Kosovu i Metohiji koja bi, u suštini, značila podelu, samo što se to ne bi tako zvalo. Neki cinik bi rekao da se traga za smokvinim listom dovoljno velikim da pokrije političku golotinju sve tri strane u sporu – albansku, srpsku i golotinju međunarodnih pregovarača.

Saopštenje Bele kuće po kome Džordžu Bušu sat nije ukraden u masi Albanaca kojima je pružao ruku, već da ga je predsednik sam skinuo i stavio u džep, pokazuje da Amerikancima ne nedostaje racionalan pristup. To uliva nadu da bi mogli da shvate i srpsku poziciju. Ako je Buš preduzeo preventivne mere kada se suočio s mogućnošću da ostane bez imovine vredne pedeset dolara, onda bi mogao da pokaže i više razumevanja prema onome kome preti opasnost da ostane bez 15 odsto teritorije.