Тајна "зацрњених" докумената

Када је Међународни суд правде објавио да Србија није крива за геноцид у Босни, учинио је то без увида у кључну документацију, пише прекјучерашњи "Њујорк тајмс". Током суђења Милошевићу у Хагу у пролеће 2003. године на стотине докумената је послато Суду за ратне злочине. На њима је стајао печат: "Државна тајна. Строго поверљиво", наводи овај лист. Међу документима су били подаци о ратним састанцима политичких и војних лидера Југославије у вези са ратом у Босни.

Како пише "Њујорк тајмс", Србија, односно бивша Југославија добила је од Суда за ратне злочине одобрење да поједине делове архива задржи у тајности у интересу националне безбедности. Адвокати Србије зацрнили су странице које су представили као осетљиве, али извори који су видели те странице кажу да су потамњене информације окривљујуће за Србију. Судије и адвокати у Суду за ратне злочине могли су да виде цензурисани материјал, али није било дозвољено да он постане део јавног судског записника.

Адвокати и остали који су имали везе са захтевом Србије за тајношћу кажу да је Београду омогућено да сачува комплетне војне архиве од Међународног суда правде, који је у фебруару поштедео Србију плаћања одштете за наводни геноцид. Правници, како пише овај лист, сматрају да би пресуда МСП можда била другачија да је суд имао сва документа, док организације за заштиту људских права сматрају да је огромна штета што суд није ту архиву тражио директно од Београда.

Након што су добили одобрење да делови архиве остану тајна, Владимир Ђерић, један од заступника Србије, како пише овај лист, рекао је да не може да верује какву су срећу имали.

"Њујорк тајмс" цитира и Наташу Кандић, директорку Фонда за хуманитарно право, која каже да је шокирана одлуком суда, јер то онемогућава српској јавности да разуме реалност рата у Босни.

После пресуде она је срела водећег човека српског тима. "Он је био задовољан, али ја сам се супротставила. Рекла сам да нису рекли истину".