Tajna "zacrnjenih" dokumenata

Kada je Međunarodni sud pravde objavio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni, učinio je to bez uvida u ključnu dokumentaciju, piše prekjučerašnji "Njujork tajms". Tokom suđenja Miloševiću u Hagu u proleće 2003. godine na stotine dokumenata je poslato Sudu za ratne zločine. Na njima je stajao pečat: "Državna tajna. Strogo poverljivo", navodi ovaj list. Među dokumentima su bili podaci o ratnim sastancima političkih i vojnih lidera Jugoslavije u vezi sa ratom u Bosni.

Kako piše "Njujork tajms", Srbija, odnosno bivša Jugoslavija dobila je od Suda za ratne zločine odobrenje da pojedine delove arhiva zadrži u tajnosti u interesu nacionalne bezbednosti. Advokati Srbije zacrnili su stranice koje su predstavili kao osetljive, ali izvori koji su videli te stranice kažu da su potamnjene informacije okrivljujuće za Srbiju. Sudije i advokati u Sudu za ratne zločine mogli su da vide cenzurisani materijal, ali nije bilo dozvoljeno da on postane deo javnog sudskog zapisnika.

Advokati i ostali koji su imali veze sa zahtevom Srbije za tajnošću kažu da je Beogradu omogućeno da sačuva kompletne vojne arhive od Međunarodnog suda pravde, koji je u februaru poštedeo Srbiju plaćanja odštete za navodni genocid. Pravnici, kako piše ovaj list, smatraju da bi presuda MSP možda bila drugačija da je sud imao sva dokumenta, dok organizacije za zaštitu ljudskih prava smatraju da je ogromna šteta što sud nije tu arhivu tražio direktno od Beograda.

Nakon što su dobili odobrenje da delovi arhive ostanu tajna, Vladimir Đerić, jedan od zastupnika Srbije, kako piše ovaj list, rekao je da ne može da veruje kakvu su sreću imali.

"Njujork tajms" citira i Natašu Kandić, direktorku Fonda za humanitarno pravo, koja kaže da je šokirana odlukom suda, jer to onemogućava srpskoj javnosti da razume realnost rata u Bosni.

Posle presude ona je srela vodećeg čoveka srpskog tima. "On je bio zadovoljan, ali ja sam se suprotstavila. Rekla sam da nisu rekli istinu".