Повратак вербалног деликта

Због притиска Турске, Уједињене нације отказале су у понедељак постављену изложбу у згради УН на Ист Риверу о геноциду у Руанди. Било је предвиђено да поводом 13-годишњице масакра у ком је у Руанди страдало пола милиона људи, генерални секретар УН-а Бан Ки Мун лично отвори изложбу фотографија коју је припремила британска организација Егис траст. Међутим, турски дипломата уочио је да се на једном од изложбених паноа помиње и улога Турске у геноциду над Јерменима. Обавестио је Анкару, која је одмах реаговала, и Уједињене нације су отказале изложбу.

Турска је била споменута на паноу који је објашњавао порекло речи геноцид. Писало је: "После Првог светског рата, током ког је убијено милион Јермена у Турској, Рафаел Лемкин (пољски правник ком припада заслуга за појам геноцида), позвао је Лигу народа да злочине варварства прогласи међународним злочинима". Јучерашњи "Њујорк тајмс" цитира турског амбасадора при УН Бакија Илкина који је рекао да се Турској није допало што се на изложби "алудира" на јерменско питање и што се повлаче паралеле са геноцидом у Руанди. Директор британске организације која је приредила изложбу одбио је да избаци реченицу која је увредила Турке, сматрајући да је логично да се људима објасни како је настала Конвенција УН о геноциду. Рафаел Лемкин је био инспирисан убиствима Јермена када је почео кампању да се масовна убиства ставе ван закона међународним конвенцијама.

Турска већ деценијама води огорчену дипломатску у политичку борбу да спречи да многе државе у свету признају масакре над Јерменима који су почели 1915. (и трајали још неколико година да би на крају било убијено око 1,5 милиона Јермена) као геноцид. Вођа демократске већине у Представничком дому Конгреса САД Ненси Пелоси намерава да једну такву резолуцију стави на дневни ред још овог месеца, а председник Буш настоји да осујети ту идеју на молбу Турске. Турска жестоко пориче да је починила геноцид над Јерменима. Према званичној турској верзији Јермени су, потпомогнути руским снагама, у намери да отму источни део земље убили велики број турских држављана.

Парламенти више од 15 држава у свету већ су усвојили резолуције у којима се Јермени проглашавају жртвама геноцида, а Француска и Швајцарска траже и да се кривично гоне сви који поричу тај геноцид. Турско неприхватање геноцида над Јерменима се чак спомиње као један од разлога да се Турској отежа пријем у Европску унију.

И у Србији недавно је покренуто питање забране порицања геноцида до ког је, како је пресудио Међународни суд правде у Хагу, дошло у Сребреници 1995. године. Неколико невладиних организација прогласило је подлистак београдског дневног листа "Глас" о злочинима у и око Сребренице "еклатантним покушајем негирања геноцида у Сребреници". Аутор текста у овом листу наиме тврди да "у овој енклави у јулу 1995. године није убијено мање од 407 Бошњака" док се у међународној јавности одавно као званичном барата бројком од шест до осам хиљада жртава.

Овакви предлози да се забране текстови у којима се износе другачији подаци само су увод у оно што би се дешавало када би се прихватила иницијатива Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића. Ова странка, уз подршку неких невладиних организација, тражи да се Србија обавеже да "кроз свој правни систем и поступање државних органа јасно осуди сваки покушај релативизације злочина почињених у наше име током рата у БиХ, а нарочито на подручју заштићене енклаве Сребреница, као и да кроз правни систем осуди порицање геноцида у Сребреници".

Члан Председништва ЛДП-а Никола Самарџић каже да је циљ декларације коју његова странка предлаже да се издејствују законске промене које ће омогућити да се кривично гоне они који поричу или оспоравају геноцид у Сребреници. У Немачкој је, како каже, након Нирнбершког процеса донет закон којим се забрањује порицање холокауста, а друге европске земље га немају јер нису починиле геноцид нити је он у њима процесуиран.

"Такви закони су важни у земљама које су починиле геноцид или које су одговорне за геноцид као Србија која није учинила ништа да спречи злочин у Сребреници. Пресуда Међународног суда правде налаже Србији да се позабави доношењем таквог законодавства", сматра Самарџић.

Став ЛДП-а је да би ново кривично дело (порицање и релативизовање геноцида), могло да се угради у члан 136 Кривичног закона који већ санкционише позивање на националну, расну и верску нетрпељивост.

Председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко тврди да је кривично санкционисање негирања или релативизације геноцида обавеза Србије по пресуди МСП.

"Такви закони постоје и у другим земљама. То је једини начин да се у Србији прихвате неке чињенице. Такав закон је потребан јер овде нема никакве моралне осетљивости и емпатије за оно што се дешавало у Сребреници. Нажалост овде се све под принудом дешава па и прихватање неких чињеница и истина о ономе што се догађало у блиској прошлости", каже Бисерко.

Други аналитичари и правници заступају потпуно супротна становишта. Професор међународних односа на Универзитету Северне Флориде Јелена Радосављевић у разговору за "Политику" сматра такве идеје апсурдним. По њеном мишљењу, термин "геноцид" није адекватан за догађаје који су се одиграли на просторима бивше Југославије. Ово мишљење било би кажњиво ако би се у Србији донели прописи које тражи ЛДП. У затвору би можда завршио и Милош Јовановић, истраживач-сарадник Института за међународну политику и привреду у Београду. Он сматра да би прихватање оваквог предлога било уплитање законодавне власти у писање историје.

"Требало би оставити историчарима науку, то није дужност законодавца. Када би био донет закон којим би се кривично одговарало за порицање и релативизовање геноцида, био бих доведен у ситуацију да као научник не смем да износим своје научне ставове што се коси са слободом мишљења и изражавања. Оваквим законом се ништа не би спречило, никакав ефекат се не би постигао. Онај ко би порицао злочин у Сребреници био би луд, јер је злочина било. Али ако додатно забраните да се то пориче као злочин геноцида онда је то грубо кршење научних и интелектуалних слобода као и слободе мишљења. Ми не можемо да расправљамо да ли је било злочина – било је, али да ли је то злочин геноцида то и те како треба да буде подвргнуто стручној расправи", сматра Јовановић.

Амерички професор права са Универзитета у Питсбургу Роберт Хејдн сматра да је геноцид политичко, а не бројчано питање, и да је самим тим отворено за свако оспоравање. Он такође уочава сличност захтева да се криминализује свака "релативизација" злочина са бившим вербалним деликтом из некадашњег социјалистичког права.
Јелена Церовина

--------------------------------------------------------------------------

Ко одређује шта је геноцид

У расправи о геноциду која се води у свету све чешће се поставља питање –због чега се масакр у Дарфуру (сукоб побуњеника и државних снага у Судану) третира као злочин над злочинима, док масовна убиства у Ираку немају ту квалификацију. Професор на Колумбија универзитету Махмуд Мамдани тврди да између ова два случаја постоји изузетна сличност.

Процена броја погинулих цивила, како пише Мамдани, за последње три године приближно је иста. У оба случаја, убице су углавном припадници паравојне формације тесно повезане са званичном војском, која је наводно њихов главни извор оружја. Жртве су такође у највећој мери идентификоване као чланови група, а не као појединци. Али насиље на ова два места се другачије зове. У Ираку се каже да је то циклус побуна и противпобуна; у Дарфуру се назива геноцидом. "Чему ова разлика? Ко даје имена? Ко је именован? Какве то све има везе?", пита професор Мамдани.

У Њујорку је највећа мобилизација у вези са Дарфуром, али не и са Ираком. Неко би очекивао обрнуту ситуацију, бар због тога што би већина Њујорчана и америчких грађана уопште требало да се осећа директно одговорна за насиље које је захватило Ирак. Али Ирак је за Американце проблематично место са проблематичном политиком. Американци су забринути шта би њихова влада требало да уради у Ираку. Да ли да се повуче? Шта ће бити ако то уради?

За разлику од Ирака, нема ничег проблематичног са Дарфуром. То је место без историје и без политике; место где се злочинци јасно могу идентификовати као "Арапи", сукобљени са жртвама које се јасно могу идентификовати као "Африканци".

У "Њујорк тајмсу" неколико пута појавио се оглас преко целе стране који позива да се одмах интервенише у Дарфуру. Жели се да интервентне снаге буду под контролом "ланца команде који би омогућио неопходну и благовремену војну акцију без одобрења удаљеног политичког или цивилног персонала". Та интервенција у Дарфуру не би требало да буде предмет "политичких или цивилних" разматрања, а интервентне снаге требало би да имају право да пуцају – и убију – без одобрења са неког удаљеног места: каже се да су то "хуманитарни" захтеви. У целој ситуацији још више збуњује то што неки од оних који траже крај интервенције у Ираку траже интервенцију у Дарфуру; слоган је: "Из Ирака у Дарфур".

"Пре него што можете да кажете да ли је у Дарфуру геноцид или етничко чишћење, мораћемо да имамо јасну одлуку, план и програм владе да елиминише одређену групу људи, онда ћемо причати о геноциду, етничком чишћењу. Према ономе што знамо то није то. Према ономе што знамо било је побуне, устанка, и влада је наоружала другу групу људи да угуши ту побуну. То је оно што ми знамо. По нашем мишљењу то не представља геноцид. Представља наравно конфликт. Представља насиље", пише професор Мамдани.

Он сматра да "заслуга" за различити третман сличних злочина делом припада и медијима. Новинарство, како пише, нам даје једноставан морални свет, у којем је група злочинаца супротстављена групи жртава, али где се не могу назрети ни мотивација ни историја, јер су обе извучене из историје и контекста. Чак и када новине приказују насиље као друштвени феномен, не успевају да схвате снаге које обликују злочинца. Уместо тога, траже јасан и некомпликован морал који описује жртву као беспрекорну, а злочинаца просто као злог. Тамо где су јучерашње жртве данашњи злочинци и где су се жртве претвориле у починиоце, овакав покушај да се пронађе афричка варијанта холокауста не само да не функционише већ има перверзне последице. Каква год да је њена аналитичка слабост, деполитизација насиља је дала њеним заговорницима изразиту политичку предност.
(Превод Ј. Каваја)