Утемељивач српске војне индустрије

Ваљево – Свечана сала Ваљевске гимназије била је недавно претесна за све оне који су дошли да виде премијеру документарног филма „Мирис барута и капитал”, који као аутор потписује овдашњи новинар Слободан Раковић.

Овим филмом је испричао до сада мало познате податке о животу и раду инжењера машинства Николе Станковића (1898–1958), рођеног у Београду. Реч је о врхунском стручњаку, проналазачу и визионару који је поред изградње ваљевског „Крушика” био први приватни власник војних фабрика за производњу оружја, муниције и експлозива у Србији и Краљевини Југославији.

Међутим, како је судбина свих оних који иду испред времена непредвидива тако је и инжењер Станковић, поред свега учињеног у овој области, после доласка комуниста на власт морао да спасава главу. Отишао је у Америку са етикетом сарадника окупатора, понижен уз одузимање грађанских права и имовине да би тек прошле године био рехабилитован пред Вишим судом у Београду.

Ко је инжењер Станковић питали смо аутора филма Слободана Раковића.

– Он је био једна изузетна личност, технички надарен, образован и са предиспозицијама савременог менаџера. Умео је да искористи политичке везе свог оца Јована Станковића, који је био народни посланик, министар грађевине и професор Београдског универзитета. Све се то склопило у његовој личности тако да је успевао да у тешким тридесетим годинама прошлог века, када се распада војна индустрија Југославије, започне сопствену производњу: ручне и авио-бомбе, мине и минобацачку муницију свих калибара. Отвара војну фабрику са 1.200 запослених у Вишеграду, а две године касније гради „Вистад”, односно „Крушик” у Ваљеву, где такође запошљава 1.200 радника, а паралелно завршава и фабрику динамита (ТНТ) у Баричу. Уочи самог Другог светског рата увози линију за пушчану муницију. Он је заправо први приватни војни индустријалац у Србији, односно Југославији – каже Раковић.

Његово присуство у Ваљеву, каже Раковић, било је од непроцењивог значаја, јер поред стварања праве радничке класе и техничке интелигенције град је добио савремен концепт за даљи развој индустрије и уопште привреде.

Аутор документарног филма каже да су из Станковићеве биографије била довољна два до три догађаја па да се сврста у ред знаменитих људи ван граница тадашње Југославије. Наиме, доласком Хитлера на власт 1935. године почела је производња авио-бомби за Француску.

Тада је први пут у историји оружје са Балкана прављено и продавано за потребе неке земље са простора западне Европе. Његов нишан за авио-бомбу званично је проглашен као најбољи инструмент свих времена, а да га рат није омео највероватније би био и успешан произвођач двомоторних авиона. Инжењер Станковић је био богат човек.

Вредност његове имовине била је више милиона долара. Када је Хитлер окупирао Југославију и фабрике играчака претворио у радионице оружја, он је „Вистад” врло брзо преорјентисао на мирнодопску производњу, без обзира што је знао да ће изгубити милионе долара.

То је била нека врста саботаже окупатора, али по доласку комуниста на власт речено је да је он радио за окупаторе, па је проглашен за народног непријатеља. Почетком октобра 1944. године, са супругом и две кћерке одлази у Праг, а потом се склања у неколико европских држава да би после сталног „дувања” Удбе за вратом 1951. године отишао у Америку, у државу Тексас. Нема података шта је радио у Америци, а умро је у 60 години.

– Прича о Николи Станковићу, и поред података и детаља сабраних у мом полусатном документарном филму, није завршена. На мало необичан начин на светло дана се у последње време појављују цртежи, конструкције и решења његових проналазака које инжењери тек треба да прочитају. Није искључено да после неколико деценија поново „експлодира” неко његово генијално решење које би било драгоцено не само „Крушику”, већ и целокупној војној индустрији – каже Раковић. Он очекује да у граду на Колубари коначно једна улица понесе његово име.