Зашто волим Брамса

Шеф диригент и уметнички директор Опере у Берну Србољуб Динић сутра ће дириговати у Нишу, свом родном граду. Баш оним истим оркестром, Симфонијским, којим је некада дириговао и његов деда чије име носи – Србољуб Цветковић. Ових дана Динић се први пут представио Београђанима у диригентском "фраку". Прво у Народном позоришту а пре неко вече и у лепо испуњеном Коларцу, са Симфонијским оркестром и Хором РТС и изузетном гошћом, младом пијанисткињом Полином Лешченко на подијуму.
Из овога града се управо "путевима дирки", са дипломом пијанисте, запутио у Швајцарску из које нам сада долази као диригент лепе каријере. После студија, Србољуб Динић радио је као корепетитор у београдским музичким школама "Мокрањац", "Славенски" и "Станковић". Биле су то оне године рата, санкција, са мало пара и са пуно младалачких нада, својствених посебно уметничким душама. А тај пут у Швајцарску десио се 1995. и почео у једној католичкој цркви у Београду...

– Свирао сам тамо Росинија са групом солиста из Базела. Међу њима је, срећом, био и уметнички директор тамошње опере који ми је предложио да се пријавим на аудицију за корепетитора у њиховој кући. И, кренем ја тако за њима. Kaд, тамо се разболи корепетитор и мене одмах упиташе могу ли уместо њега да одсвирам Брамсов Реквијем, који ја у животу свирао нисам. У помоћ ми је прискочила кума Јелена Чакаревић, сада Оверман, донела ми је ноте, храбрила ме и после само неколико сати пробе доживео сам то непланирано ватрено крштење. Након тог мога Брамса више није била потребна никаква аудиција, али јесте нечија добра воља да добијем папире да останем и радим ту. Било је повуци-потегни.

Пошто је Србољуб Динић одувек маштао о дириговању, ту музичку азбуку он је још у нишкој школи савладао, у раду са хоровима. У Швајцарској су брзо препознали његову вокацију. Посматрајући га на пробама шеф му је рекао да има добру руку за палицу. И уследиће пут за Бон и две године припрема за диригента. Дебитовао је 1999. у Базелу, у Вердијевом "Магбету". После прелази у Берн и полако се пење музичким степеницама које је одабрао. Данас често диригује и у штутгартској Штац опери, као и у концертним дворанама. Довољно је рећи: он већ зна свој календар и за 2009. годину. Тако се то тамо ради. Жао му је што није тако и овде.

У децембру Динића очекују концерти са Агнес Балца, познатим грчким мецосопраном, и он не крије своје дивљење за ову оперску ветеранку.

– Она је жена змај, још је у доброј форми, недавно смо били на вечери и... – њу можете слушати до зоре. Велика каријера и велико искуство су иза ње. Имам потребу да испричам и нешто необично што сам једном од ње чуо. Пред извођење Маскањијеве "Кавалерије рустикане" дошао сам да је поздравим, а она ми рече: "Ја умирем од страха". Зачуђен упитах: "Зар Ви који сте је певали барем петсто пута?". Она ми тихо одговори: "Нема то везе, ја увек умирем од страха". И чух оно најзанимљивије: "Мени је највећа конкуренција она Агнес Балца од пре двадесет, тридесет година. И сада се трудим да певам као тада". Наше концерте крајем године доживљавам као велики комплимент и признање.

Питамо и коју музику као диригент преферира. Мало се премишља и почиње да ређа: романтичну музику, Чајковског, Рахмањинова, Вердија, Пучинија, Бетовена, Моцарта, Шуберта, бечке класичаре... Каже да помало свира и клавир. Камерно, да не зарђа. При том, његова супруга Наташа је педагог, баш за клавир. Некад су пијанизам заједно студирали на ФМУ. И она се после отиснула у свет – у Нови Зеланд. Прошло је осам година када су се случајно срели и... некадашње колеге данас су брачни пар.

И, кад смо већ у зони приватности, кажимо још како је у Динићевој породици трајала тиха "битка": да ли да он постане лекар и добар рукометаш (стигао је и до омладинске репрезентације), како је желео његов отац, или музичар – на своју мајку Слободанку, професора клавира, у школи чији је један од оснивача био њен отац, поменути Србољуб Цветковић, челиста који је и дириговао. Унук диригента каже да некаквих великих притисака од стране родитеља није било. Његова је била последња: бићу музичар!