Криза западног модела

Америка и ЕУ били су деценијама глобални центри одлучивања. Имали су искуство у решавању међународних проблема и спремност да дејствују. Но, како престају да буду успешан модел, свет примере за углед тражи на другим странама.

Најакутнији изазов 2013. представљаће криза узрокована неспособношћу САД и ЕУ да реше финансијску и економску кризу. Ниједно друго спољнополитичко питање неће бити толико важно. Проблеми јесу економски, али слабости су политичке. Неуспех ће резултирати слабљењем позиције Запада и даљим јачањем формације познате као БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка).

САД: Америка је суочена са тренутним изазовом да не падне низ „фискални гребен” – комбинацију предвиђених повећања пореза и смањења трошкова осмишљену да буде толико болна да би требало да натера Конгрес да прихвати пакет смањења трошкова, повећања прихода и разних реформи. За сада компромиса нема.

Уколико се две америчке странке договоре, отвориће се пут изласка из кризе која траје 18 месеци, активираће се инвестиције приватног сектора, омогућити економски опоравак и ојачати статура САД у свету. Компромис би разрешио тренутну опасну поларизацију.

ЕВРОПСКА УНИЈА: Економске недаће ЕУ много су озбиљније него у САД, и показује се колико је тешко обезбедити неопходну политичку вољу без обзира на све опасности које прете евру. Показује се да се неке мере прихваћене данас показују неодговарајућим колико сутра.

Пред ЕУ, највећим привредним блоком света, изазов је успостављање економске дисциплине и заједничке политичке воље. Неки напредак је остварен: владе чланица постигле су договор да треба учинити све да би се спасао евро. Проблем је што нису убедиле тржишта која зазиру од поделе зоне евра на два дела. Предстоје болне структуралне реформе, али прети да се криза евра од акутног запаљења 2012. претвори у хроничну болест 2013. Док су први знаци оптимизма могући евентуално тек после прве половине 2014, ЕУ ће решења за своје финансијске и структурне проблеме наставити да тражи на начин који ће јачати Немачку, чувати Француску, а Британију све више удаљавати. Чињеница да економска криза неће попустити наговештава раст социјалних тензија, посебно у Грчкој, Шпанији, Португалији и Италији, што ће се директно одразити на стабилност ових влада. Избори у Италији већ су заказани. Кључни стратешки спор између Париза и Берлина биће продужен очекиваном победом демохришћана Ангеле Меркел на наредним изборима.

РУСИЈА: Предвиђања Запада да ће улични протести у Москви крајем 2011. добити димензије ширег политичког и социјалног протеста показале су се као револуција растућих очекивања јер је Владимир Путин већ који месец касније убедљиво изабран за председника. Путин је од тада показао да неће толерисати отпор: оне који га не подржавају назвао је непатриотским „декадентима”, а невладине организације које добијају помоћ из иностранства прогласио „страним агентима”. Москва се, попут Вашингтона, више окреће Азији, посебно бившим совјетским републикама, па ово подручје постаје терен нових ривалитета. Ипак, Москви ће ширење Евроазијске уније бити један од главних приоритета. Упркос дипломатским тензијама и неуспеху досадашњег пројекта „ресетовања”, Русија и Америка ће настојати да траже нову, мање конфликтну формулу односа како би пронашле облике сарадње око сопствених ракетних система које планирају да изграде.

БЛИСКИ ИСТОК: Овај регион доминираће глобалним збивањима и 2013. Од Марока до Ирана, подручје на овај или онај начин трпи последице „арапског пролећа”. Исламисти, умерени и радикалнији, изашли су из позиције опозиције и усељавају се у власт. Верски покрети претворили су се у политичке партије, док секуларне и либералне снаге покушавају да сачувају статус утицаја у земљама у којима су деценијама биле утицајне.

Истовремено, иако махом изазвано социјалним, економским и политичким незадовољством, „арапско пролеће” избацује у све оштријој форми на површину секташки сукоб сунита и шиита, који тиња од 7. века, претећи да прекрије све друге аспекте општег револта онога што се зове арапска улица. Тај сукоб, који су деспоти региона успешно држали под површином, потреса широко подручје од Ирака преко Сирије до Либана, од Бахреина до Јемена и Саудијске Арабије.

„Арапско пролеће” многе је олако навело на закључак да ће револуције Блиског истока брзо водити успостављању демократских промена – по западним узорима. Но, за разлику од инстант промена које је по Источној Европи изазвао пад комунизма и распад СССР-а, процеси отворени „арапским пролећем” ће трајати и представљати дугорочни изазов спољном свету.

ИЗРАЕЛСКО-ПАЛЕСТИНСКИ спор показује да је општеприхваћено решење по формули две државе фактички мртво слово на папиру, пре свега због агресивне политике израелске владе и пркосног настављања градње јеврејских насеља на окупираним територијама. Такав одбојан став додатно је ојачан страхом Израела од „арапског пролећа” и уласка исламиста у власт држава попут Египта. Могуће је да ће Вашингтон још једном покушати, али недавни догађаји у Гази указују да би он лако могао да дигне руке препуштајући решавање сукоба Европљанима.

ИНДИЈСКИ ПОТКОНТИНЕНТ: Најављено повлачење Американаца из Авганистана до краја 2014. прети да отвори нову велику игру на Потконтиненту чији су актери две нуклеарне силе, Индија и Пакистан, али и Иран и државе централне Азије чији утицај расте без обзира на то што изгледа да се ради о системима закованим у постсовјетској ауторитарности. Ипак, добре вести са потконтинента јесу да се очекују први избори у Пакистану којима ће се окончати један период цивилне власти и да је знатно попустила тензија са Индијом.

КЛИМА: Урагани попут „Сенди”, необичног хибрида зимске олује и тропског циклона, још је једно подсећање колико проблем климатских промена постаје акутан а колико га највеће земље игноришу. Но, све већи број жртава и штете које се мере десетинама милијарди долара можда ће размрдати свест држава попут САД, Кине или Русије. Што се дуже чека, цена ће бити све скупља.