Два модела приватизације

Највећи део друштвених предузећа у Србији већ је приватизован, док је, према проценама, за приватизацију остало још око хиљаду "релевантних" предузећа. С обзиром на њихов лош економски положај, већина ових предузећа ће бити приватизована кроз стечај. Досадашњи модел приватизације није дао очекиване резултате, због чега је начин приватизације јавних предузећа већ дуже време у жижи интересовања стручних кругова, владе, заинтересованих купаца, па и најшире јавности. Пошто јавна предузећа чине кичму српске привреде, успешност модела њихове приватизације битно би утицао на ефикасност функционисања наше економије у целини.

У 2005. години у 16 великих јавних предузећа (Електропривреда Србије, Електромрежа Србије, ПЕУ Ресавица, НИС АД, Транснафта, Србијагас, Железнице Србије, ЈАТ, Аеродром "Никола Тесла", ПТТ Србија, Србијашуме, Војводинашуме, Србијаводе, Воде Војводине, РТС, Телеком "Србија" АД) било је запослено 127.612 радника, или 11,4 одсто укупно запослених у привреди. Они су остваривали 18,7 одсто прихода привреде (713 милијарди динара), 13,1 нето добити (23,3 милијарде динара), али и 10,5 процената губитака (22 милијарде динара). Јавна предузећа су у 2005. години пословала изразито несолвентно, са веома ниским нивоом текуће ликвидности, врло високом задуженошћу, огромним губицима у пословању, али и врло високим и изнатпросечним месечним зарадама. И поред предузимања низа разноврсних мера реструктуирања, финансијске консолидације и смањења укупног броја запослених (27.346), пословање јавних предузећа у периоду 2001-2005. није било у складу с очекиваним резултатима.

С обзиром на то да досадашњи ток приватизације у Србији није дао очекиване резултате, као и да 16 јавних предузећа имају веома велики потенцијал, њиховој приватизацији треба приступити веома опрезно, имајући у виду неколико чињеница. Најпре, то да су јавна предузећа од огромног значаја за нормално функционисање привреде. Део јавних предузећа су монополисти, са свим последицама, које произилазе из таквог статуса. Ова, монополска предузећа контролишу релативно велико домаће тржиште, због чега су и веома занимљива за приватизацију. Она имају статус "партијских предузећа", где ухлебљење налазе заслужни партијски кадрови – без обзира на њихов ниво стручности и способности – што битно утиче на ефикасност њиховог пословања. Јавна предузећа имају значајних проблема у пословању, јер су техничко-технолошки заостала, оптерећена вишком радне снаге и наглашеном потребом сваке власти да депресираним ценама њихових производа и услуга чува социјални мир.

Светска искуства у функционисању оваквих предузећа су различита. У неким земљама су приватизована, у некима су у државном власништву, док се понегде примењује комбиновани модел, у коме су стратешке делатности у јавном-државном власништву, а нека мање значајна предузећа су приватизована, али се јавним набавкама и другим инструментима држе под јавном контролом. Искуства у функционисању јавних предузећа у појединим земљама су веома различита. У некима приватизовани јавни сектор није дао задовољавајуће резултате (британске железнице), у другима процесом приватизације значајно је унапређена ефикасност предузећа из домена јавног сектора. У неким земљама предузећа јавног сектора у државној својини имају веома високу ефикасност укупног пословања (француске железнице).

Када је монополско предузеће у приватној својини, оно углавном настоји да позитивне ефекте приграби за себе, а да оне негативне пребаци на грађане и државу. Међу економистима преовлађује став да ако већ постоји монопол – увек је боље да он остане у јавном власништву, јер ће држава "праведније" "пеглати" позитивне и негативне ефекте монопола.

Лош економски положај јавних предузећа је између осталог и резултат неекономских цена њихових производа и услуга. Када би јавна предузећа у државној својини учинила оно што би урадио и приватни власник (тржишно формирање цена, отпуштање вишка радника и техничко-технолошкa модернизација) њихово пословање би било економски ефикасно.

Држава може бити власник јавних предузећа, али не треба да буде и њихов управљач. У развијеном свету, одавно је раздвојена власничка и управљачка функција. И код нас је ради повећања ефикасности функционисања јавних предузећа нужно раздвојити ове две функције, елиминисати партијско управљање, а олакшање "социјалног" положаја сиромашних грађана, уместо ниским ценама, треба обезбеђивати мерама државне социјалне политике.

Због значаја јавних предузећа, пре њихове приватизације мора се пажљиво утврдити у којима од њих или у деловима којих треба задржати већинско власништво државе – док наша привреда не буде оспособљена за равноправну тржишну утакмицу са развијеним привредама. А у приватизацији јавних предузећа од стратешког интереса треба примењивати модел задржавања већинског власништва државе (51 одсто), продаје (тендером или на берзи) дела капитала партнеру (19 процената), бесплатне поделе акција грађанима (15) запосленим и пензионерима у јавним предузећима (такође 15 одсто). Приходе од продаје дела капитала јавних предузећа (поменутих 19 одсто) која се налазе у већинском власништву државе, уместо у буџет, треба усмерити искључиво у њихово реструктуирање и модернизацију.

Приватизација осталих предузећа или њихових делова која немају стратешки карактер, требало би приватизовати продајом већинског дела капитала стратешком партнеру (51 проценат), бесплатном поделом акција грађанима (15 одсто), радницима и пензионерима ЈП (такође 15 одсто) и задржавањем дела акција у државном власништву (19 процената).

професор на Економском факултету у Београду