Dva modela privatizacije

Najveći deo društvenih preduzeća u Srbiji već je privatizovan, dok je, prema procenama, za privatizaciju ostalo još oko hiljadu "relevantnih" preduzeća. S obzirom na njihov loš ekonomski položaj, većina ovih preduzeća će biti privatizovana kroz stečaj. Dosadašnji model privatizacije nije dao očekivane rezultate, zbog čega je način privatizacije javnih preduzeća već duže vreme u žiži interesovanja stručnih krugova, vlade, zainteresovanih kupaca, pa i najšire javnosti. Pošto javna preduzeća čine kičmu srpske privrede, uspešnost modela njihove privatizacije bitno bi uticao na efikasnost funkcionisanja naše ekonomije u celini.

U 2005. godini u 16 velikih javnih preduzeća (Elektroprivreda Srbije, Elektromreža Srbije, PEU Resavica, NIS AD, Transnafta, Srbijagas, Železnice Srbije, JAT, Aerodrom "Nikola Tesla", PTT Srbija, Srbijašume, Vojvodinašume, Srbijavode, Vode Vojvodine, RTS, Telekom "Srbija" AD) bilo je zaposleno 127.612 radnika, ili 11,4 odsto ukupno zaposlenih u privredi. Oni su ostvarivali 18,7 odsto prihoda privrede (713 milijardi dinara), 13,1 neto dobiti (23,3 milijarde dinara), ali i 10,5 procenata gubitaka (22 milijarde dinara). Javna preduzeća su u 2005. godini poslovala izrazito nesolventno, sa veoma niskim nivoom tekuće likvidnosti, vrlo visokom zaduženošću, ogromnim gubicima u poslovanju, ali i vrlo visokim i iznatprosečnim mesečnim zaradama. I pored preduzimanja niza raznovrsnih mera restruktuiranja, finansijske konsolidacije i smanjenja ukupnog broja zaposlenih (27.346), poslovanje javnih preduzeća u periodu 2001-2005. nije bilo u skladu s očekivanim rezultatima.

S obzirom na to da dosadašnji tok privatizacije u Srbiji nije dao očekivane rezultate, kao i da 16 javnih preduzeća imaju veoma veliki potencijal, njihovoj privatizaciji treba pristupiti veoma oprezno, imajući u vidu nekoliko činjenica. Najpre, to da su javna preduzeća od ogromnog značaja za normalno funkcionisanje privrede. Deo javnih preduzeća su monopolisti, sa svim posledicama, koje proizilaze iz takvog statusa. Ova, monopolska preduzeća kontrolišu relativno veliko domaće tržište, zbog čega su i veoma zanimljiva za privatizaciju. Ona imaju status "partijskih preduzeća", gde uhlebljenje nalaze zaslužni partijski kadrovi – bez obzira na njihov nivo stručnosti i sposobnosti – što bitno utiče na efikasnost njihovog poslovanja. Javna preduzeća imaju značajnih problema u poslovanju, jer su tehničko-tehnološki zaostala, opterećena viškom radne snage i naglašenom potrebom svake vlasti da depresiranim cenama njihovih proizvoda i usluga čuva socijalni mir.

Svetska iskustva u funkcionisanju ovakvih preduzeća su različita. U nekim zemljama su privatizovana, u nekima su u državnom vlasništvu, dok se ponegde primenjuje kombinovani model, u kome su strateške delatnosti u javnom-državnom vlasništvu, a neka manje značajna preduzeća su privatizovana, ali se javnim nabavkama i drugim instrumentima drže pod javnom kontrolom. Iskustva u funkcionisanju javnih preduzeća u pojedinim zemljama su veoma različita. U nekima privatizovani javni sektor nije dao zadovoljavajuće rezultate (britanske železnice), u drugima procesom privatizacije značajno je unapređena efikasnost preduzeća iz domena javnog sektora. U nekim zemljama preduzeća javnog sektora u državnoj svojini imaju veoma visoku efikasnost ukupnog poslovanja (francuske železnice).

Kada je monopolsko preduzeće u privatnoj svojini, ono uglavnom nastoji da pozitivne efekte prigrabi za sebe, a da one negativne prebaci na građane i državu. Među ekonomistima preovlađuje stav da ako već postoji monopol – uvek je bolje da on ostane u javnom vlasništvu, jer će država "pravednije" "peglati" pozitivne i negativne efekte monopola.

Loš ekonomski položaj javnih preduzeća je između ostalog i rezultat neekonomskih cena njihovih proizvoda i usluga. Kada bi javna preduzeća u državnoj svojini učinila ono što bi uradio i privatni vlasnik (tržišno formiranje cena, otpuštanje viška radnika i tehničko-tehnološka modernizacija) njihovo poslovanje bi bilo ekonomski efikasno.

Država može biti vlasnik javnih preduzeća, ali ne treba da bude i njihov upravljač. U razvijenom svetu, odavno je razdvojena vlasnička i upravljačka funkcija. I kod nas je radi povećanja efikasnosti funkcionisanja javnih preduzeća nužno razdvojiti ove dve funkcije, eliminisati partijsko upravljanje, a olakšanje "socijalnog" položaja siromašnih građana, umesto niskim cenama, treba obezbeđivati merama državne socijalne politike.

Zbog značaja javnih preduzeća, pre njihove privatizacije mora se pažljivo utvrditi u kojima od njih ili u delovima kojih treba zadržati većinsko vlasništvo države – dok naša privreda ne bude osposobljena za ravnopravnu tržišnu utakmicu sa razvijenim privredama. A u privatizaciji javnih preduzeća od strateškog interesa treba primenjivati model zadržavanja većinskog vlasništva države (51 odsto), prodaje (tenderom ili na berzi) dela kapitala partneru (19 procenata), besplatne podele akcija građanima (15) zaposlenim i penzionerima u javnim preduzećima (takođe 15 odsto). Prihode od prodaje dela kapitala javnih preduzeća (pomenutih 19 odsto) koja se nalaze u većinskom vlasništvu države, umesto u budžet, treba usmeriti isključivo u njihovo restruktuiranje i modernizaciju.

Privatizacija ostalih preduzeća ili njihovih delova koja nemaju strateški karakter, trebalo bi privatizovati prodajom većinskog dela kapitala strateškom partneru (51 procenat), besplatnom podelom akcija građanima (15 odsto), radnicima i penzionerima JP (takođe 15 odsto) i zadržavanjem dela akcija u državnom vlasništvu (19 procenata).

profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu