Родитељи (ни)су криви за све

Родитељи су криви за све. За то што имамо кратке ноге, криви нос или водимо рововски рат с сказаљком на ваги. Они су нам пренели лоше гене. Одговорни су и за то што немамо самопоуздања, таленат за физику и никада нисмо научили да свирамо виолину. Да смо имали боље родитеље, данас бисмо сигурно били у срећнијој вези или браку, лакше бисмо излазили на крај с немогућим шефом и не бисмо имали осећај да се лепе ствари дешавају само неким другим људима. Стварно верујете у то?
Ма колико да су допринели нашој рањивости и неуспешности, родитељске грешке нису оправдање за све наше животне промашаје. Ако се приближавате тридесетој, краjње је време да пресечете пупчану врпцу, говоре најновија психолошка истраживања. Читачи душе тврде да је општеважећа теорија, по којој су маме и тате дежурни кривци за све, прихватљива отприлике до тридесете године. Након тога једноставно морамо да преузмемо одговорност за оно што нам се дешава у животу.

"Ако носите ципеле број 39, немате право да кривите друге за своје проблеме", имао је обичај да се нашали Душко Радовић, а искуство психолога говори да су неке психолошке "једначине" прошле тест живота. Превише заштитнички настројени родитељи по правилу стварају несамосталну децу, родитељи који не постављају границе у васпитању одгајају размажену децу, а емоционално дистанцирани родитељи испраћају у свет децу са крхким и лако ломљивим осећањем самопоуздања.

– Најновија бихејвиорално-генетичка истраживања, укључујући и оно изведено на узорку од 24.000 близанаца, о коме извештава генетичар понашања Роберт Пломин, говоре да је утицај гена на базичне особине личности – као што су интелигенција, темперамент, емоционална стабилност и социјална компетентност, неупоредиво значајнији од оног које им породица нуди као заједничко искуство за браћу и сестре и – износи невероватних 40 до 60 одсто. To, наравно, никако не значи да искуства кроз која деца пролазе у породици не утичу на њихово понашање. Истраживања су показала да су утицаји родитеља на понашање деце увек генетски посредовани. Односно, да за сваког брата и сестру иста породица представља театар различитог искуства и да они имају различите интеракције са родитељима, а те интеракције зависе од оног генетског потенцијала који деца "понуде" у тој интеракцији. То је и одговор на питање – зашто су браћа или сестре, који су одрастали у истој породици и имали исти васпитни третман, потпуно различити јер су добили различите гене на ДНК лутрији.

"Зато ће у породици у којој два брата одрастају поред насилног и агресивног оца, један постати прокриминално оријентисан, а други ће бити потпуна супротност оцу", објашњава др Горан Кнежевић, психолог и доцент на предмету психологија личности на Филозофском факултету у Београду.

Знатан део нашег понашања јесте генетски условљен – карте је, великим делом, поделила генетика, а родитељи треба да науче како да се носе са генским изазовима како би дете одрасло у квалитетну личност, поентира наш саговорник.

А када су у питању (не)успеси у емоционалним везама, каријери и у сопственој улози родитеља, који део кривице носе наши сопствени родитељи?

– Избегавам да баратам са појмом кривице када је реч о улози родитеља у обликовању нашег понашања. Родитељи јесу у одређеној мери "одговорни" зато што су нам пренели баш "те" гене који нас чине социјално (не)компетентним или нам стварају главобоље у емоционалним односима. Ми можемо да будемо љути на маму зато што је била емоционално хладна, а тата је био на службеном путу у формативном периоду нашег развоја, али – то нигде не води. Родитељи јесу део објашњења, али нису оправдање за наше животне неуспехе", закључује др Кнежевић.

Зашто нам је онда једноставније да кривимо родитеље за наше понашање него да се мењамо? Зато што се људска бића понашају по сценарију који је исписала генетика и зато што би промена тог понашања захтевала "колосално улагање енергије". Осим тога, не треба заборавити да је структура личности формирана између двадесете и тридесете године и да су могућности промене у четвртој деценији живота веома мале. А да ли уопште можемо да се мењамо? Наравно да можемо – један од тих начина је и психотерапија. Психотерапеутско искуство може суштински да промени живот, али под условом да је човек заиста мотивисан да се промени, каже Кнежевић.