Ведрија страна неправде

„Професор осуђен због часа историје на Калемегдану” – прича која је осванула на овим странама, а затим се као вирус раширила медијима и одјекнула широм Србије, изнедрила је моралног победника бизарног случаја утеривања правде. Он је Зоран Павловић. За ђаке Основне школе „Деспот Стефан Лазаревић”, омиљени је наставник историје. У Туристичкој инспекцији слови за „пример из праксе” на основу којег ће се „штеловати” закони. За просветне власти он је „пример добре праксе” који треба следити. По нашем избору он је – личност године.

– Мислио сам све ће се завршити на једном тексту у „Политици”, али то што се мени догодило народу је очигледно било интересантно. Први су одреаговали ученици. Осмаци су тог уторка, када је прича први пут осванула, покуповали „Политику”. Сви ђаци су читали текст, а касније су ми на слици у новинама цртали бркове, поред писали „Ја волим Звезду” знајући да је то супротно од мог навијачког опредељења. Већ сутрадан, препознајући ме на аутобуској станици, ученици из других школа знатижељно су ме питали јесам ли ја онај професор о којем сви причају. Кад сам стигао на посао, директорка ми је саопштила да је преузела улогу мог портпарола, да су се најавиле једна, друга, трећа телевизија... А ја, затечен, у неком обичном џемперу, нисам се средио за камере... – смејући се на свој рачун, сећа се професор.

Из новина на готово све телевизије у све домове и то на Аранђеловдан, кад су породице и пријатељи на окупу, прича је путовала брзином светлости, али то је, каже, тек касније схватио када су му пријатељи препричавали да је био главна тема за славском трпезом.

– Највише ме је изненадио позив Ивана Тасовца да будем гост Београдске филхармоније – признаје професор пун речи хвале за овај гест.

Сматра да је Тасовац тако показао величину интелектуалца и продуховљеног човека, мада се и сада пита чиме је он, обични професор историје, завредео такву пажњу.

– Само сам децу извео на Калемегдан и причао им о историји. Казао сам и Тасовцу да ја немам никакав таленат, на шта је он одговорио: „О, имате Ви велики таленат”, и посадио ме у први ред поред новог америчког амбасадора. Најсмешније ми је било што су фоторепортери те вечери стали испред мене и само су мене „шкљоцали” док господина амбасадора нико није констатовао. Ко зна шта је човек помислио, можда да сам ја нека велика звезда – грохотом се, опет на свој рачун, смеје Павловић.

Каже да му је Тасовац рекао да је „случај професора Павловића” сазнао од твитераша који су поделили „Политикину” вест.

– Било је доста реакција мојих бивших ученика на „Фејсбуку”. Њихови коментари „Хвала, професоре” и „Колико смо пута прекршили закон, а нисмо имали појма” греју ми срце. Ту је и преписка моје две ученице из генерације коју сам највише водио по Београду. Оне су ’91. годиште, једна студира историју, друга права. Будућа историчарка каже: „Ваљано студирај та права да ме вадиш из ћорке када и ја будем радила исто што и наш професор” – описује Павловић.

Међу коментарима на наше текстове о случају Павловић посебно га је засмејао овај: „После ове пресуде власти су саопштиле да се интензивно трага за извесним Бранком Милићевићем, који је у криминалним круговима познатији као Бранко Коцкица, за кога се основано сумња да је у каријери починио на десетине сличних злочина.”

– У реаговањима на пресуду да сам крив, упркос неочекиваној подршци коју сам добио, засметало ми је осветничко расположење свих који су у коментарима захтевали да се одговорни за пропуст казне, отпусте са радног места, ухапсе и томе слично. Не схватам откуд толика разјареност. Неки су упорно предлагали да тужим државу да бих добио одштету. Не би се са тим сложили Дучић, Ракић, Шантић од којих сам научио шта је отаџбина, па нећу ни ја. Сви грешимо, а грешке могу да се исправе. Нисам се медијима обратио због себе, него због струке. Добро је што нисам испратио све репортаже на телевизијама, разговоре на радио станицама, текстове у новинама – да бих остао нормалан у складу са изреком: „У злу се не понизи, у добру се не понеси” – закључује Зоран Павловић, охрабрен уверавањима из ресорних министарстава да ће се у закон уврстити да професори могу да воде децу у обиласке знаменитости и да се „случај професора Павловића” више неће поновити.

Миленија Симић-Миладиновић