Дечак џин – чудесни голман

Страхиња Милић је, за само пет месеци, два пута усталасао нашу рукометну јавност. Прашина коју је подигао крајем 2006. одласком у дански Силкеборг са непуних 16 година још се није ни слегла, а поново се нашао у епицентру пажње. Блистави деби за сениорску репрезентацију, који је зачињен титулом најбољег голмана на међународном турниру у Прагу, показао је да се ради о правом спортском бисеру какав се, како је и сам селектор Србије Јовица Цветковић истакао, ретко рађа.

– Ово ми је најсветлији тренутак у досадашњој каријери. Сам позив за репрезентацију била је величанствена ствар, да не говорим о ономе што је уследило на самом турниру у Прагу. Требало ми је пет минута да се приберем када је официјални спикер изговорио моје име проглашавајући најбољег голмана турнира. Тај моменат памтићу док сам жив – преноси Страхиња Милић утиске са турнира у Прагу на који је отишао стицајем околности (откази због повреда четворице голмана).

Како каже није имао трему упркос томе што су неки саиграчи и противнички играчи и дупло старији од њега:

– За кратко време сви репрезентативци су ме одлично прихватили и бодрили, што ми је знатно олакшало деби у сениорској конкуренцији. Већу трему сам имао када сам добио позив него када сам почео меч против Швајцараца. На паркету се увек осећам сигурно без обзира на то ко ми је противник и колики је улог – истиче Милић, који за себе каже да је по природи опуштен и да му то много помаже да готово никада не изгуби контролу на терену.

Мало је недостајало да овог у сваком смислу спортског џина (тежак 130 кг, висок 200 цм), који би према предвиђањима могао да нарасте још пет цм, рукомет никада не упозна. Када се 1999. у јеку бомбардовања наше земље преселио из Приштине, у којој је рођен 22. децембра 1990, у Београд, својом конституцијом одмах је запао за око ловцима на таленте у основној школи "Бранислав Нушић".

– Играјући између две ватре запазио ме је покојни Тома Чукаловић који ме је позвао на тренинг рукометаша Партизана, на који се нисам одазвао јер сам себе видео у кошарци. После месец дана "убеђивања" пресудио је позив тренера млађих категорија Партизана Зорана Тодића који ме је на духовит начин приволео да почнем да тренирам рукомет – "Изађи из тог фрижидера и да си одмах дошао на тренинг" биле су Тодићеве речи које су алудирале на моју грађу – рекао је Милић чија је корпулентност генетски условљена будући да му је мајка крупна, а да је крупан био и покојни отац, који је преминуо пре две године. Такође, и браћа су повукла на ту страну. Обојица тренирају рукомет, старији (17) у Обилићу, а млађи (12) у Партизану.

И Милићеви рукометни почеци нису прошли без убеђивања. Дуго се опирао замислима свог првог тренера Тодића и касније Александра Бркића да буде голман:

– Та генерација Партизана имала је само једног голмана, тако да када смо на тренинзима играли између себе неко од играча морао је да стане на гол. Једном приликом лопта је погодила у главу голмана, који је увек служио за испомоћ. Понудио сам се да попуним рупу, али само на том тренингу. Међутим, и на наредним тренинзима, а потом и на "Светосавском турниру", стално су ме гурали на гол иако сам желео да играм пивотмена. Опирао сам се једно време и на крају попустио, – каже популарни Џамбо, који од малих ногу носи тај надимак и који нема никакве везе са његовом грађом, на шта се прво помисли.

Милић је газио километарским корацима. Тренирајући вредно под будим оком Тодића, Бркића, потом чувеног Михајла Радосављевића и тренера свих голмана Партизана Миодрага Кољеншића, огроман таленат је за тили час преточио у дела. Освојио је прегршт титула у млађим категоријама, много пута проглашаван за најбољег голмана у нашој земљи. Био му је довољан само један озбиљнији излет ван земље, европско кадетско првенство у Естонији 2006. где су наши освојили седмо место, да заинтригира и рукометну Европу. Уследили су позиви са свих страна. У договору са својим менаџером Сашом Бартићем одлучио за дански Силкеборг.

– Нисам се много двоумио јер се таква понуда не одбија. Поготово, што сам био разочаран третманом у Партизану. Био сам у потпуно другом плану код тренера Николе Јевремовића. Највише захваљујући Микију Радосављевићу, који је веровао у мене, тренирао сам с првом екипом, али увек сам био скрајнут са стране – казао је Милић, који напомиње да му је у Силкеборгу све потаман иако је у старту имао малих проблема, пре свега због језичке баријере. – По доласку су ми много помогли Грубанов, Ђанковић и Јоновски с којим сам једино могао да се споразумем, а једва чекам лето када ће стићи Гајић и Драгићевић. Такође, дружење са Обрадовићевом и Булатовићевом, играчицама Слагелсеа, који је на два и по сата вожње удаљен од Силкеборга, чини ми боравак у Данској много лепшим. У клубу ме, иначе, држе ко мало воде на длану. Да сам пре годину дана написао какав однос и услове желим у неком клубу било би то управо ово што имам у Силкеборгу. За сада тренирам и играм пријатељске утакмице, а прву званичну ћу одиграти на лето када ће ми бити готови папири. Са Силкеборгом имам уговор до 2010, а потом би требало да наставим каријеру у немачком Килу, који, додуше, може да ме "повуче" из Данске када год хоће пре тога.

--------------------------------------------------------------------------

Србија на првом месту

Милић је потврдио да су му Данци понудили да брани за њихову репрезентацију на шта је он одговорио да жели да брани само за селекцију Србије:

– Без обзира на то што сам млад отишао у иностранство Србија је за мене једина земља за коју бих бранио. Мислим да овакав начин размишљања никада нећу променити и увек ћу се са великим усхићењем одазивати на позив за репрезентацију.

--------------------------------------------------------------------------

Фасциниран Штербиком

Страхиња Милић што због конституције, што због голманског умећа, изузетно подсећа на најбољег голмана данашњице Арпада Штербика, који му је идол од почетка рукометне каријере:

– Када сам 2004. упознао Штербика имао сам осећај да сам дотакао небо. Имам прегрш касета са његових утакмица и многе сам гледао по неколико пута. Фасцинира ме његов стил и био бих најсрећнији човек на свету када бих остварио каријеру попут њега.