У Србији само 30 тумача знаковног језика

У Србији их има тридесетак. Када их неко ангажује, очекује да све раде волонтерски, јер се „то, некако, подразумева”. Њихово занимање не постоји на листи звања, па не могу ни да стану у ред на бироу за запошљавање, а нема ни школе, нити факултета на којем би могли да стекну диплому. Они који крену да уче сами, уз помоћ ментора, такође наилазе на препреку у виду недостатка литературе, јер је последња стручна књига на српском језику објављена 1996. године.

Они су тумачи знаковног језика, иако Десанка Жижић каже да их углавном сви доживљавају као помагаче особа које имају потпуно или делимично оштећен слух. Да тумача има више, било би олакшано и детињство и школовање деце која не чују, јер би онда и њих било више у редовним школама.

– Знаковни језик није признат, није законски регулисан, па самим тим и наш статус није признат, ми не можемо да се запослимо као тумачи. Не постоји формално нити континуирано образовање за професију тумача знаковног језика, само неки спорадични курсеви. Заправо, једини начин да се научи знаковни језик јесте да сте дете глувих родитеља, али има и оних који раде при удружењу глувих или као наставници у специјалним школама – каже наша саговорница.

У свету постоје чак и мастер и докторске студије, на пример, у Аустралији, где је Десанка била, Америци, Енглеској, а у Србији се тумач постаје на курсевима или менторством. Она је, иначе, менаџер пропаганде и односа с јавношћу, која је одлучила да ипак промени професију и тренутно студира на даљину на једином универзитету за глуве на свету – Галаудет универзитет у Вашингтону. Десанка Жижић је и оснивач и председник Асоцијације тумача српског знаковног језика чији се чланови с великом муком боре за бољи статус у друштву.

Она каже да ова професија није нимало лака, како се чини на први поглед и да је познавање знаковног и српског језика тек почетна степеница. Неопходно је и познавати технике превођења као и етичког кодекса, који подразумева да тумач мора да се уздржи од изражавања сопственог мишљења, не сме да употреби информације које је сазнао за било какву личну или професионалну корист…

– Ја преводим и свађе, буде ту и врло стресних и емотивних ситуација, као када некоме треба да кажете да је оболео од рака. Цензура не постоји, осим уколико видим да је у питању културолошка разлика, нећу сигурно превести нешто што видим да може да створи непријатну ситуацију. Дешава се, нарочито у јавним институцијама, да нам не дозвољавају да преводимо иако корисник има право на то и инсистира. Ја то приписујем незнању. На почетку преводилачког сервиса смо имали много непријатних ситуација у докторским ординацијама, јер су лекари мислили да смо ми нека врста комисије, па је ту било много едукације један на један – каже саговорница.

Она каже да када се погледају текстови или емисије о деци глувих родитеља или тумачима знаковног језика, све то обично има призвук неке тужне приче…

– Ово није питање хендикепа, већ питање језика и то је оно што заједница глувих у свету подржава – да су они језичка мањина, а не особе са хендикепом. Њима је српски језик заправо други језик, као што је нама енглески. Ја кажем да сам рођена у билингвалној породици, оба родитеља не чују, тако да сам од малих ногу била упућена на српски и на знаковни језик, дакле, могао је то бити и немачки – објашњава Десанка и са смехом се сећа да је њен први преводилачки посао био када је имала две године, а мајка покушала да замени комад намештаја који је купила, а који јој се није допао.

Мама, тетка и тата су знаковни језик научили од својих вршњака у специјалној школи, наставља она, јер не постоји учило, језик се буквално преноси у заједници. Она каже да су је родитељи научили језик, а професији ментори Вера Јовановић и Колин Ален (председник Светске федерације глувих, који је био у Србији годину дана).

– Знаковни језик се разликује од земље до земље, постоје варијације чак и у оквиру једне државе, попут дијалеката. На пример, Војводина користи мало другачији алфабет од Београда и остатка Србије – песница на песницу означава у једном случају слово „г”, а у другом слово „д”. Ми користимо дворучни алфабет, неке земље попут Америке користе једноручни – објашњава Десанка.