Клуб 43 процента

Да ли због потребе да верују у боље сутра, да ли да би себе убедили да су били у праву када су прошлог маја гласали, да ли зарад државе која на известан начин почиње да функционише, тек први пут у последњих пет година већина грађана Србије сматра да земља иде исправним, а не погрешним путем.

Децембарско истраживање Б92 и Ипсос Стратеџик маркетинга показује да 43 одсто грађана сматра да Србија иде правим путем. Упркос чињеници да 42 процента не мисли да смо ухватили добар курс, испада да се перцепције земље која је деценијама сахрањивала будућност ипак мења.

Знам за онај стари Вибов афоризам: Статистика наша дика, шта пожелиш то наслика. Можда је реч о статистички изазваном оптимизму, али не могу да се оглушим о наговештај позитивне енергије, о овај сасвим редак оптимизам на сцени Србије у којој је пре годину дана само 27 одсто мислило да се крећемо правим путем, док је чак 67 одсто веровало да идемо погрешним.

Већински бројеви, такви какви су, шаљу веома јасну поруку властима: поверовали смо вам, али немојте да се играте стеченим поверењем. Податак да су двојица политичара – Александар Вучић са 19 одсто и Томислав Николић са 12 – одмах иза неспорно најпопуларнијег Новака Ђоковића то недвосмислено потврђује.

Показује се да грађани политику разумеју више и боље него што то политичари мисле. На прошлогодишњим изборима знали су да казне дотадашњу власт која им после четири године није понудила резултате. Знали су и да награде оне из те власти који су нешто учинили.

Коначно, преломили су опредељујући се за промену. Разбијена је флоскула да се овде гласа за оне на власти. Када се једном разбије, ништа више неће спречити народ да настави да трага за влашћу која га неће бахато обмањивати већ ће се трудити да у датим околностима испуни већи део обећања. Позитивно расположење може да буде краткотрајно, гласи још једна порука властима.

Оцени да Србија хвата повољан курс, уз такав раст популарности Вучића и Николића, несумњиво је допринело покретање замајца борбе против корупције. Да би се покренула економија, да би дошли инвеститори потребно је сасећи корупцију.

Нешто се коначно ради. Па да видимо докле ће стићи. Зато више од половине испитаних сматра да је на крају 2012. живела боље него на њеном почетку. Битно је и време истраживања.

„Око 90 одсто онога што је сада лоше и даље се приписује бившој влади, а све оно што је добро 100 одсто иде у корист ове владе”, сматра Владимир Пејић, директор агенције „Фактор плус”, која је трећу годину заредом за „Политику” испитивала расположење јавности Србије на крају године.

Издвојио бих још једну по(р)ука за све политичаре: брзо падају у заборав. Борис Тадић је најочигледнији пример. „Он више није чак ни омражен, колико је пао у заборав”, истиче Пејић. „И то је најбољи сигнал осталима да се не заносе тренутним резултатима и да не спавају на ловорикама.”

Но, политичка промена није што и економска. Ту статистика лако може да завара. Онај један проценат разлике између 43 и 42 може да се тумачи као маргина оптимизма, али количина песимизма и даље је узнемиравајућа.

Готово сваког петог грађанина прошле године ништа није обрадовало на личном плану. Неће превише ни ове. Немаштина и незапосленост остају највећи проблеми. Држава је на ивици банкрота. Следе масовна поскупљења енергената, хране.

О департизацији и кадровским потезима нове власти боље да ћутим. Радо бих поменуо оног естрадног путара, али премијер Ивица Дачић прети да то није тема за медије већ за затворене седнице Владе. Што значи да су и медији у проблему, барем до новог закона о информисању. Као и здравство или просвета.

Знам да нико не живи боље зато што су дојучерашње недодирљиве пословне велможе у затвору, али док тајкунима не смркне обичном народу не може да сване.

Нисам иначе велики поклоник испитивања јавног мњења. Не припадам онима којима је довољно рећи да им је боље па да они у то одмах поверују, али читаву ствар посматрам еколошки: као прочишћавање ваздуха који удишем.

Како год било, имајући у виду раритетну природу овдашњег оптимизма, не бих да га као намћор одмах кварим. Иако нигде око себе и даље не препознајем визије, имам људску потребу да верујем у она 43 процента. Да пружим шансу. Да не рушим пре него што затреба.

Но, растућа очекивања могу да буду велико оптерећење, произилази закључак из анкете „Фактор плуса”. Када је „лествица” више подигнута, свако разочарања може скупље да кошта владајућу коалицију.

Ово се тиче и приближавања ЕУ. Србија, као и друге земље Западног Балкана, сем Хрватске, углавном нису искористиле 2012. да направе крупније кораке у процесу европских интеграција.

У марту прошле године додељен нам је статус кандидата, али главне одлуке одложене су за пролеће ове „године очекивања” када ће се поново процењивати да ли Србија испуњава све услове за почетак преговора о чланству, пре свега када је реч о нормализацији односа са Приштином.

Ако оцена буде повољна, Савет ЕУ ће до јуна одредити датум почетка преговора.
Да закључим. Резултате испитивања сачуваћу, за сваки случај, да би их погледао почетком 2014. Верујте у реално, захтевајте немогуће!

Биће да је то сасвим применљив слоган. Сем у случају митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Очекивати да преосвећени одустане од своје витриолске реторике је – немогуће.

Митрополит је због „говора мржње” у беседи на Бадње вече 2011. већ од суда у Подгорици прошлог новембра добио опомену зато што је проклео сваког ко хоће да сруши цркву на планини Румији, код Бара. Судија је тада рекла да верује да ће се судском опоменом постићи сврха кажњавања. Биће да је погрешила.

Митрополит се сада поново огласио божићном поруком, другим поводом али истим застрашујућим језиком који уместо хришћанске љубави подстиче мржњу.

иза „демонске” глобалне сексуалне, културне револуције која је „антихришћанска и затрована неизлечивим поривом самоуништења и самоубилаштва”, а медије да су „глобални тровачи који шире тоталитарне заразе”.

„Ова револуција новог (прастарог) паганског тоталитаризма... у име полног задовољења, претвара материну утробу из радионице живота у радионицу смрти, легализује све сексуалне изопачености, од содомије до педерастије”, навео је митрополит Српске православне цркве.

Како да прећутим и не упитам шта је са владикама педофилима? Има ли веће изопачености од сексуалног злостављања деце од стране попова?

Амфилохије држи лекцију о моралном суноврату модерног друштва, али се не осврће на то колико та пошаст погађа његову СПЦ која никада у својој историји није била даље од народа. Уместо самилости према друкчијима, онима које митрополит има право да сматра грешницима, раб божији Ристо Радовић бљује мржњу и злобу. Каква божићна посланица!

Не судите да вам се не суди;

Јер каковијем судом судите, онаковијем ће вам се судити; и каковом мјером мјерите, онаком ће вам се мјерити. (Јеванђеље по Матеју 7:1-2)