Пећина село упослила

Потпећ код Ужица – „Из овог села млади не беже у град, боље им је овде. Пећина је село упослила”. То онако узгред, док рутински хвата у мрежу пастрмку из свог рибњака подно саме Потпећке пећине казује Потпећанин Бошко Николић.

Он је још пре три деценије, међу првима у невеликом Потпећу, направио рибњак калифорнијске пастрмке на речици Петници која из пећине извире. Да проба, можда буде вајде, размишљао је. Привлачио га тај бисерно чисти водоток, богомдан за овај посао. У Петници је, како вели Бошко, температура воде и зими и лети иста, око 11 степени. И посао крену, прочула се пастрмка из Потпећа. Данас је на кратком речном току Петнице, дугом свега километар од брда до ушћа у Ђетињу, чак 16 таквих рибњака. Ту су и три ресторана, воденица поточара, модерне куће једна до друге.

– А све је код нас, заправо, од Потпећке пећине кренуло. То је споменик природе јединствен на овим просторима, са највећим улазним отвором на Балкану високим преко 50 метара. У њој је 600 метара стаза уређено, унутра је богатство пећинског накита. Однедавно је ту и стална поставка уметничке грнчарије из оближње Злакусе. Пећину годишње посети око 15.000 посетилаца. Људи из села и до посла дођу, раде као водичи или на одржавању. Потпећ се налази близу магистрале између Ужица и Пожеге, асфалтни пут води до пећине. А из ње истиче речица Петница коју смо, као што видите, за рибњаке целу искористили – описује Бошко.

Потпећани су посао с калифорнијском пастрмком започели по угледу на такав подухват у Перућцу. Кад се ризик првих исплатио, свако у селу коме је речица текла кроз имање уложио је паре и направио рибњак. Сада свежом рибом снабдевају купце и трговине не само у Ужицу и Пожеги, већ и Чачку, Београду, Новом Саду. Са Петнице хиљаде килограма пастрмке (цена је овде од 450 до 500 динара за килограм) иде на тржиште, највише у дане поста. – И нема конкуренције међу нама произвођачима, 16 рибњака није превише, целокупна производња нађе купца – додаје наш саговорник.

А низводније на овој реци породица Гускић направила је уз рибњаке и ресторан „Воденичар”, уз који још жито меље давнашња воденица поточара направљена 1939. године. Домаћица у кући Драгана Гускић, док мери очишћену пастрмку за купце, прича да им најчешће свраћају Београђани и Новосађани. – Крену на Златибор или море, па овде сврате. Поједу пржену пастрмку и на поласку купе свежу да понесу, а обавезно и који килограм белог пројиног брашна самлевеног у воденици. Неки остану да преноће, јер смо у делу објекта направили собе за смештај туриста – вели Драгана.

И други у овом живописном селу уредили су последњих година своја домаћинства за сеоски туризам. Гости на летњи одмор долазе, буду по недељу, две, уживају у овдашњој ненарушеној природи, бираној храни и пажњи домаћина. Истовремено, жене у Потпећу организовале су се у удружење за израду народних рукотворина. Плету и продају гостима вунене чарапе, рукавице, џемпере, прслуке, израђују тканице. Посла и вајде има за све, па зато млади не беже у град. Овде им је веле Потпећани боље, богатије и здравије.

Но, ни развијено село није без проблема. Пре неку годину ка пећини су правили широк асфалтни пут и већи део завршили, а остало је још око 300 метара неурађено. Стари проблем, дуго нерешен, јесте и отежан пролазак туристичких аутобуса испод железничке пруге код Злакусе (одакле пут даље води према Потпећу). Треба га решити да се групне посете пећини и екскурзије не враћају. Ваља се, такође, позабавити и пословима око канализације у селу. А кад су људи предузимљиви као Потпећани сваки се проблем кад-тад реши.

Бранко Пејовић