Pećina selo uposlila

Potpeć kod Užica – „Iz ovog sela mladi ne beže u grad, bolje im je ovde. Pećina je selo uposlila”. To onako uzgred, dok rutinski hvata u mrežu pastrmku iz svog ribnjaka podno same Potpećke pećine kazuje Potpećanin Boško Nikolić.

On je još pre tri decenije, među prvima u nevelikom Potpeću, napravio ribnjak kalifornijske pastrmke na rečici Petnici koja iz pećine izvire. Da proba, možda bude vajde, razmišljao je. Privlačio ga taj biserno čisti vodotok, bogomdan za ovaj posao. U Petnici je, kako veli Boško, temperatura vode i zimi i leti ista, oko 11 stepeni. I posao krenu, pročula se pastrmka iz Potpeća. Danas je na kratkom rečnom toku Petnice, dugom svega kilometar od brda do ušća u Đetinju, čak 16 takvih ribnjaka. Tu su i tri restorana, vodenica potočara, moderne kuće jedna do druge.

– A sve je kod nas, zapravo, od Potpećke pećine krenulo. To je spomenik prirode jedinstven na ovim prostorima, sa najvećim ulaznim otvorom na Balkanu visokim preko 50 metara. U njoj je 600 metara staza uređeno, unutra je bogatstvo pećinskog nakita. Odnedavno je tu i stalna postavka umetničke grnčarije iz obližnje Zlakuse. Pećinu godišnje poseti oko 15.000 posetilaca. Ljudi iz sela i do posla dođu, rade kao vodiči ili na održavanju. Potpeć se nalazi blizu magistrale između Užica i Požege, asfaltni put vodi do pećine. A iz nje ističe rečica Petnica koju smo, kao što vidite, za ribnjake celu iskoristili – opisuje Boško.

Potpećani su posao s kalifornijskom pastrmkom započeli po ugledu na takav poduhvat u Perućcu. Kad se rizik prvih isplatio, svako u selu kome je rečica tekla kroz imanje uložio je pare i napravio ribnjak. Sada svežom ribom snabdevaju kupce i trgovine ne samo u Užicu i Požegi, već i Čačku, Beogradu, Novom Sadu. Sa Petnice hiljade kilograma pastrmke (cena je ovde od 450 do 500 dinara za kilogram) ide na tržište, najviše u dane posta. – I nema konkurencije među nama proizvođačima, 16 ribnjaka nije previše, celokupna proizvodnja nađe kupca – dodaje naš sagovornik.

A nizvodnije na ovoj reci porodica Guskić napravila je uz ribnjake i restoran „Vodeničar”, uz koji još žito melje davnašnja vodenica potočara napravljena 1939. godine. Domaćica u kući Dragana Guskić, dok meri očišćenu pastrmku za kupce, priča da im najčešće svraćaju Beograđani i Novosađani. – Krenu na Zlatibor ili more, pa ovde svrate. Pojedu prženu pastrmku i na polasku kupe svežu da ponesu, a obavezno i koji kilogram belog projinog brašna samlevenog u vodenici. Neki ostanu da prenoće, jer smo u delu objekta napravili sobe za smeštaj turista – veli Dragana.

I drugi u ovom živopisnom selu uredili su poslednjih godina svoja domaćinstva za seoski turizam. Gosti na letnji odmor dolaze, budu po nedelju, dve, uživaju u ovdašnjoj nenarušenoj prirodi, biranoj hrani i pažnji domaćina. Istovremeno, žene u Potpeću organizovale su se u udruženje za izradu narodnih rukotvorina. Pletu i prodaju gostima vunene čarape, rukavice, džempere, prsluke, izrađuju tkanice. Posla i vajde ima za sve, pa zato mladi ne beže u grad. Ovde im je vele Potpećani bolje, bogatije i zdravije.

No, ni razvijeno selo nije bez problema. Pre neku godinu ka pećini su pravili širok asfaltni put i veći deo završili, a ostalo je još oko 300 metara neurađeno. Stari problem, dugo nerešen, jeste i otežan prolazak turističkih autobusa ispod železničke pruge kod Zlakuse (odakle put dalje vodi prema Potpeću). Treba ga rešiti da se grupne posete pećini i ekskurzije ne vraćaju. Valja se, takođe, pozabaviti i poslovima oko kanalizacije u selu. A kad su ljudi preduzimljivi kao Potpećani svaki se problem kad-tad reši.

Branko Pejović