Ругање акционарству

Најава министра финансија и привреде Млађана Динкића да ће држава са око милијарду динара ући као акционар, до 25 одсто, у нека мала и средња предузећа, изазвала је велику пажњу. Како то веома агилни министар Динкић мисли да помогне малим и средњим приватним фирмама којима, гле чуда, ни банке не дају зајмове за реализацију пословних идеја, а он хоће?

Да је предизборна трка у току лако би се разумео наум Динкића – скупити што више политичких поена на рачун магловитих идеја и то на рачун пореских обвезника, јер паре, уложене у приватна предузећа, биће наше, новац свих грађана. Народ плаћа и онолике економске амбасадоре по свету, али извештај о њиховом раду, пре свега о трошковима, крије од јавности као змија ноге. Где су те силне инвестиције и извозни послови које нам је тада обећавао? И даље је већ деценију једина гринфилд инвестиција у Србији – фабрика лименки „Бол пекиџинг” у Земуну. И ниједна више.

Сада је на реду национализација малих и средњих предузећа. Како другачије назвати овакав предлог. Држава, по угледу на оно што је урадила Америка са својим гигантима попут „Џенерал моторса” пре неколико година, хоће да преузме четвртину нечега, али у малим, посрнулим фирмама. Да ствар буде чуднија, реч је о приватним фирмама, а не акционарским друштвима. Држава хоће да узме нешто у тим фирмама, дајући живе паре, наравно по багателној цени, очекујући да ће јој власници, економски осокољени капиталисти, колико сутра вратити и платити уложен удео. Питање је – а што би? Па у овој земљи нема обесправљенијег створа од малог акционара. Зашто би држава рачунала на бољи третман? Кад год је давала никада јој се то није вратило у пуној мери. Рецимо, силне докапитализације државних банака. Нико још није видео објективан извештај колико је тим повлашћеним банкама држава дала новца на рачун пореских обвезника, а људи који су их водили, углавном партијски кадрови, протраћили.

Да држава излази на берзу и купује деонице од фирми за које је неки стручни тим проценио да имају производне, развојне или извозне шансе, већ би се могло разговарати о озбиљности такве идеје. Ово, што министар Динкић најављује, више личи на ругање акционарству. По којим ће се, рецимо, критеријумима бирати фирме које ће конкурисати за државну потпору? Одговора наравно нема. А чим нема правила игре ето простора за политичку и сваку другу врсту корупције. Држава не сме да буде селектор и да бира коме хоће, а коме неће да да паре, већ надзорник над тржишним правилима игре у којој ће свако имати исту шансу. Она нема шта да тражи у реалној привреди.

Не. Наша држава, овог пута оличена у Министарству финансија, и даље се бави прерасподелом танког буџетског колача обећавајући некоме помоћ у живим парама уместо да свима понуди пореске и друге олакшице. Да смањи трошкове своје администрације и примери их снази привреде, а не да обећава рђавим малим и средњим фирмама паре којих реално нема.