Кад и речи убијају

ДИЈАЛОГ ВРЕМЕНА
Шта се догађа кад језик постане нешто друго од оног што јесте и почне да служи другим (сулудим) циљевима говори књига немачког професора за француску књижевност Виктора Клемперера који је, као немачки Јеврејин, преживео све страхоте нацизма захваљујући само томе што је био ожењен Немицом. Његова студија "Истина о језику нациста" појавила се код нас у издању Танјуга, у преводу с немачког Маје Матић и Александре Бајазатов Вучен с одличним предговором Рајка Ђурића.
"То је један својеврсни речник варварства и нечовештва, у којем су кроз 36 поглавља изложени појмови, њихова значења и механизми, који се користе да би се ти појмови претварали у демагогију најгоре врсте и за стварање оног начина мишљења које разара целокупно људско мишљење, обесмишљава све идеје и вредности, пише Рајко Ђурић у предговору, закључујући: "Тај речник, који је претходио Аушвицу и који је коришћен за издавање заповести у Аушвицу, симболу смрти и страдања, омеђен је речима и појмовима нацификација и денацификација".

Све у служби фирера

Ваљда, никад у историји језик, његове речи и појмови нису тако разорно коришћени у сврхе којe нису њихова основна одредница – да помажу споразумевању Ја и Другог, читавих народа и цивилизација – а не ширењу несигурности, страха и коначно мржње, ретко виђене у ранијим временима. Наравно, није увек све било транспарентно; коришћени су, како аутор књиге "Истина о језику нациста" показује, и много бенигнији поводи и средства. На први поглед неки од примера, нарочито они делови у којима Клемперер анализира личне вести у доба нацизма, на пример ситне људске радости, од венчања до рођења детeта, делују кич и безазлено. Тек кад читалац схвати њихову унапред прописану демагогију, почињу да му трну зуби у шта једна нација може да се претвори, кад не ствара велика филозофска, књижевна и музичка дела, већ смишља нове, ужасне методе којима би се повећао број невино убијених, само зaто што нису Немци.

Да би се што боље схватила злокобна располућеност која у појединим периодима, као нечастиви Лутера, опседа немачку душу и ум треба стално подсећати на један детаљ који је аутор ових редова доживео у некадашњој Источној Немачкој. Кад је време лепо, један од најлепших погледа на Вајмар, у коме је живео највећи немачки стваралац, сањајући хармонију и јединство читавог света кроз литературу, верујући да је Реч та која може да створи нови хуманизам, пружа се из доњег дела нацистичког логора Бухенвалд. Пишући своја дела, стварајући нову теорију природе и светлости, потпуно супротну Њутновој, тражећи у својој колекцији минерала одговоре које пре њега нико није тражио, уз све то истински се љутећи на Шилера што је себи дозволио да умре тако млад, велики Гете није ни слутио да ће у његов Вајмар гледати сама Смрт из логора на узвишици. Да је тако нешто слутио, вероватно пред крај живота не би од Творца, кога је он пантеистички схватао, сигурно и без икакве задршке, тражио да је дужан да му после смрти обезбеди неки други облик у коме ће наставити своје дело.

Опомена човечанству

Кад прође сва Мефистофелова и људска искушења, његов Фауст постаје градитељ за добро људи. Али, то није била будућност коју је он тако генијално, кроз Фаустову судбину, прижељкивао људима. Новом човеку, како га је замишљао Хитлер, било је довољно само да слуша његове говоре, да нацистички диже руку, урла на стадионима, док он хистерично говори, доводећи их у занос, кад су спремни за њега све да ураде. И радили су полетно, за што им је било потребно само неколико речи. Кафка је то маестрално осетио у "Процесу". За убиство другога речи чак нису ни потребне. Да парафразирамо Хамлета – довољно је само ћутање, сметлиште и туп ударац у главу.

Клемперер је ту страшну логику нацизма осетио, дајући својој књизи скраћеницу "ЛТИ", што на латинском значи Lingua Tertii Imperii (језик Трећег рајха). Није у то страшно време могао претпоставити на шта ће асоцирати његова скраћеница – на чувену скраћеницу из научно-фантастичних филмова ИТИ (ванземаљац). Нажалост, стварност заиста може да превазиђе уметност. Без обзира што сви нацисти нису били ванземаљска чудовишта, већ великим делом мирни, породични људи, који су само обављали свој злокобни посао, ниједног тренутка не постављајући питање о смислу онога што сваки дан раде, они, заједно са својим фирером чине чудовишну породицу, коју ми што се зовемо Земљанима до тада нигде нисмо упознали.

"ЛТИ" (језик Трећег рајха), књига која је настала према дневнику Виктора Клемперера, вођеном од доласка нациста на власт до њиховог коначног слома, једна је од оних великих опомена човечанству да никада пред вођама и демагозима не погне главу, већ увек да ради оно, чиме аутор завршава свој дело – да лаје на вођу, на његове доглавнике и извршитеље пилећег мозга, једном речју да на време осети опасност коју лудачка моћ са собом носи и да јој се супротстави.