"Добили смо нову кућу, углавном празну"

ТРАДИЦИЈА
Пространа ова позорница, свет,/ Призора тужних пружа више него/ Глума у којој ми наступамо, каже Стари војвода у другом чину Шекспирове комедије Како вам драго.
Ако споменути цитат још држи воду,  онда је наша локална стварност прави спектакл са кукавном културном политиком и апстрактном државом.
Прави глумци се у свему томе сналазе позирајући за шарене стране кулерских новина.
О њиховом статусу, материјалном положају нема ни говора.


Промене након 5. октобра закочиле су се на пола пута иако су тада многи уметници стали иза пројекта Закона о позоришту. С обзиром да је улазак Србије у Европску унију све актуелнија тема, решавање проблема у култури требало би да постане државни посао. Чини се као да у нас нема довољно професионалног искуства да се он и обави. Али, није тако! Наш први и за сада једини улазак у европски позоришни систем десио се пре готово век, 1911, са великом реформом Милана Грола.

Грол је остао недовољно запажена фигура у домаћој јавности. Његову смрт (1952) тадашња штампа једва је објавила (јер су овог међуратног  посланика и, краткотрајно, министра просвете уочи шестојануарске диктатуре 1929, председника Демократске странке а потом и потпредседника владе Тито – Шубашић 1945, комунисти, одмах по успостављању једнопартијског система, избацили из игре). Излажење Гролове студије, Из позоришта преткумановске Србије, (Српска књижевна задруга је издаје 1952, а Народно позориште 2004) такође је остало незапажено.

Као политичар и књижевник, Грол се професионално формирао почетком 20. века у време династије Обреновић под књижевним утицајем Борислава Станковића, Исидоре Секулић, Милана Ракића. Студирао са највећим скептиком књижевне критике – Скерлићем. Усавршавао се у Паризу где је ревносно посећивао позоришне премијере. О Ростану, позоришној критици и политици тада су расправљали сви: од келнерице у кафани, преко продавачице новина до српских студената у Латинском кварту. У тој атмосфери изграђивана су мишљења и личности, закључује Грол у својим сећањима на париске дане.

Након повратка у Београд, министар просвете Љуба Ковачевић поставља Грола за секретара Народног позоришта, као и за шефа комисије која је израђивала први преднацрт (1901.) новог Закона о позоришту.

То је било време ренесансног надахнућа у нашој култури која је требало да се ослободи биракратизма и предрасуда. Први предлог Закона никад није угледао светлост дана, а сам Грол о њему каже: То је један наиван покушај, надахнут свакако оним истим осећањем нездравог стања у Народном позоришту, али не заснован на правој дијагнози болести.

Прво као драматург, а затим као управник (СВЕ до 1924. године), Грол са Драгомиром Јанковићем и Миланом Предићем наставља да спроводи промене у нашем позоришту, користећи првенствено немачка и француска искуства. Молијеров дом требало је пренети на србијанске услове. Док је публика жалосно уздисала над судбином Коштане и Миткета, Грол и Предић су желели да репертоар буде класичан у условима изразито литерарног и државног позоришта. Звезде репертоара тада су били: Коста Трифковић, Јован Стерија Поповић, француски савремени писци. Режију је одређивао комад, а глумци почињу да буду третирани као жива бића, а не декламатори – чиновници.

Наше позориште се модернизује доношењем Закона и Уредбе о Народном позоришту 1911. године. Сви теоретичари позоришта су се тада сложили да је то пасош за Европу јер се овим документом омогућава слободарско и аутономно функционисање позоришта.

У комисији која је писала сегмент тадашње култруне полтике, поред Грола, налазила су се виђена имена београдске културне елите: Андреа Николић, Павле Маринковић, Павле Поповић, Бора Поповић, Риста Одавић, Бранислав Нушић, Милорад Гавриловић, Петар Крстић и Милутин Чекић.

Члан 2. овог Закона каже: Народно позориште има задатак да негује позоришну уметност – приказивањем и подстицањем српске драме...Оно ће неговати чистоту српског језика и служити свим средствима националној идеји.

У Закону још пише да ће позориште приказивати и страна репрезентативна дела, као и да ће почети са извођењем музике.

Међутим, чини се да су главне ставке европеизације нашег позоришта биле оне које говоре о глумцу који је сада плаћен путем уговора и чији статус одређује његова улога, а не Министар просвете.

Тадашњи позоришни критичари су рад Милана Грола називали уметничким апсолутизмом. Строгог лика, Грол је био истовремено и страствен и тактичан, чврст и деликатан. О глумцима је писао интуитивно, тачно, са великом ерудицијом и познавањем позоришне сцене.

У време његовог одласка са места управника у Илустрованом листу пише да је Народно позориште од безначајне и мале установе постало модерна кућа, али европски путник (Грол се усавршавао у Берлину, Лозани, Бриселу) потпуно другачије описује позоришни тренутак:

Добли смо нову кућу, али углавном празну. Светлосни апарати су рђави и недовољни. Магацини за декор уопште не постоје.У Драми је великим радом постигнуто много и за репертоар и за режију, и за израду трупе. За данашње размере потребно је наћи још једног или два редитеља, и још неколико глумаца јер је данас на неколико од њих пао одвећ велики репертоар.

Чини се, објективан је Грол. А данас: Навикли смо да се управе, као и полтичари само хвале. Сви причају о идејама – ивенту, а оно, нема ни владе, ни позоришног закона, а богами ни Европе.