"Dobili smo novu kuću, uglavnom praznu"

TRADICIJA
Prostrana ova pozornica, svet,/ Prizora tužnih pruža više nego/ Gluma u kojoj mi nastupamo, kaže Stari vojvoda u drugom činu Šekspirove komedije Kako vam drago.
Ako spomenuti citat još drži vodu,  onda je naša lokalna stvarnost pravi spektakl sa kukavnom kulturnom politikom i apstraktnom državom.
Pravi glumci se u svemu tome snalaze pozirajući za šarene strane kulerskih novina.
O njihovom statusu, materijalnom položaju nema ni govora.


Promene nakon 5. oktobra zakočile su se na pola puta iako su tada mnogi umetnici stali iza projekta Zakona o pozorištu. S obzirom da je ulazak Srbije u Evropsku uniju sve aktuelnija tema, rešavanje problema u kulturi trebalo bi da postane državni posao. Čini se kao da u nas nema dovoljno profesionalnog iskustva da se on i obavi. Ali, nije tako! Naš prvi i za sada jedini ulazak u evropski pozorišni sistem desio se pre gotovo vek, 1911, sa velikom reformom Milana Grola.

Grol je ostao nedovoljno zapažena figura u domaćoj javnosti. Njegovu smrt (1952) tadašnja štampa jedva je objavila (jer su ovog međuratnog  poslanika i, kratkotrajno, ministra prosvete uoči šestojanuarske diktature 1929, predsednika Demokratske stranke a potom i potpredsednika vlade Tito – Šubašić 1945, komunisti, odmah po uspostavljanju jednopartijskog sistema, izbacili iz igre). Izlaženje Grolove studije, Iz pozorišta pretkumanovske Srbije, (Srpska književna zadruga je izdaje 1952, a Narodno pozorište 2004) takođe je ostalo nezapaženo.

Kao političar i književnik, Grol se profesionalno formirao početkom 20. veka u vreme dinastije Obrenović pod književnim uticajem Borislava Stankovića, Isidore Sekulić, Milana Rakića. Studirao sa najvećim skeptikom književne kritike – Skerlićem. Usavršavao se u Parizu gde je revnosno posećivao pozorišne premijere. O Rostanu, pozorišnoj kritici i politici tada su raspravljali svi: od kelnerice u kafani, preko prodavačice novina do srpskih studenata u Latinskom kvartu. U toj atmosferi izgrađivana su mišljenja i ličnosti, zaključuje Grol u svojim sećanjima na pariske dane.

Nakon povratka u Beograd, ministar prosvete Ljuba Kovačević postavlja Grola za sekretara Narodnog pozorišta, kao i za šefa komisije koja je izrađivala prvi prednacrt (1901.) novog Zakona o pozorištu.

To je bilo vreme renesansnog nadahnuća u našoj kulturi koja je trebalo da se oslobodi birakratizma i predrasuda. Prvi predlog Zakona nikad nije ugledao svetlost dana, a sam Grol o njemu kaže: To je jedan naivan pokušaj, nadahnut svakako onim istim osećanjem nezdravog stanja u Narodnom pozorištu, ali ne zasnovan na pravoj dijagnozi bolesti.

Prvo kao dramaturg, a zatim kao upravnik (SVE do 1924. godine), Grol sa Dragomirom Jankovićem i Milanom Predićem nastavlja da sprovodi promene u našem pozorištu, koristeći prvenstveno nemačka i francuska iskustva. Molijerov dom trebalo je preneti na srbijanske uslove. Dok je publika žalosno uzdisala nad sudbinom Koštane i Mitketa, Grol i Predić su želeli da repertoar bude klasičan u uslovima izrazito literarnog i državnog pozorišta. Zvezde repertoara tada su bili: Kosta Trifković, Jovan Sterija Popović, francuski savremeni pisci. Režiju je određivao komad, a glumci počinju da budu tretirani kao živa bića, a ne deklamatori – činovnici.

Naše pozorište se modernizuje donošenjem Zakona i Uredbe o Narodnom pozorištu 1911. godine. Svi teoretičari pozorišta su se tada složili da je to pasoš za Evropu jer se ovim dokumentom omogućava slobodarsko i autonomno funkcionisanje pozorišta.

U komisiji koja je pisala segment tadašnje kultrune poltike, pored Grola, nalazila su se viđena imena beogradske kulturne elite: Andrea Nikolić, Pavle Marinković, Pavle Popović, Bora Popović, Rista Odavić, Branislav Nušić, Milorad Gavrilović, Petar Krstić i Milutin Čekić.

Član 2. ovog Zakona kaže: Narodno pozorište ima zadatak da neguje pozorišnu umetnost – prikazivanjem i podsticanjem srpske drame...Ono će negovati čistotu srpskog jezika i služiti svim sredstvima nacionalnoj ideji.

U Zakonu još piše da će pozorište prikazivati i strana reprezentativna dela, kao i da će početi sa izvođenjem muzike.

Međutim, čini se da su glavne stavke evropeizacije našeg pozorišta bile one koje govore o glumcu koji je sada plaćen putem ugovora i čiji status određuje njegova uloga, a ne Ministar prosvete.

Tadašnji pozorišni kritičari su rad Milana Grola nazivali umetničkim apsolutizmom. Strogog lika, Grol je bio istovremeno i strastven i taktičan, čvrst i delikatan. O glumcima je pisao intuitivno, tačno, sa velikom erudicijom i poznavanjem pozorišne scene.

U vreme njegovog odlaska sa mesta upravnika u Ilustrovanom listu piše da je Narodno pozorište od beznačajne i male ustanove postalo moderna kuća, ali evropski putnik (Grol se usavršavao u Berlinu, Lozani, Briselu) potpuno drugačije opisuje pozorišni trenutak:

Dobli smo novu kuću, ali uglavnom praznu. Svetlosni aparati su rđavi i nedovoljni. Magacini za dekor uopšte ne postoje.U Drami je velikim radom postignuto mnogo i za repertoar i za režiju, i za izradu trupe. Za današnje razmere potrebno je naći još jednog ili dva reditelja, i još nekoliko glumaca jer je danas na nekoliko od njih pao odveć veliki repertoar.

Čini se, objektivan je Grol. A danas: Navikli smo da se uprave, kao i poltičari samo hvale. Svi pričaju o idejama – iventu, a ono, nema ni vlade, ni pozorišnog zakona, a bogami ni Evrope.