Нани Морети: Феномен Берлускони

ПОЛИТИКА И ФИЛМ
Још од првог филма (снимљеног 1973), италијански редитељ, сценариста, глумац и продуцент Нани Морети (1953) важио је за индиректног политичког активисту (левичар), али је у последњем филму "Кајман" начинио и више него очигледан искорак, отворено упирући прст у многе контроверзне послове и политичке потезе бившег премијера Силвија Берлусконија.
Занимљиво, али овај филм који је недавно на затварању видела и публика 34. Феста (очекује се и његова редовна дистрибуција), пред италијанском публиком се појавио прошле године, тик пред изборе у Италији, те не чуди што су многи склони да тврде да је "Морети тако срушио Берлусконија".

Како било, тек овај оригиналан, увек личан, истраживању и себе и богатог света филма склон аутор ("Ecce bombo", "Слатки снови", "Бјанка", "Интимни дневник", "Април", "Соба мога сина"...), двоструки добитник канске "Златне палме", ствара са истим жаром већ 34 године. Тренутно снима нови филм под називом "Сваки његов филм" (у француској копродукцији), а у мају ће се на 60. Канском фестивалу, пред публиком студентима и учесницима фестивала одржати и своју Мастер класу и присуствовати оној, коју ће 24. маја, одржати и Мартин Скорсезе...

У ексклузивном разговору за "Политику" (хвала Роналду Мауру), Морети је био отворен, циничан и духовит, спреман да каже коју и о својој преброђеној болести (имао је рак), љубави према сину, свом разводу, али и о филму "Кајман" са којим је разговор и почео.

Је ли ово филм о љубавном растанку, разводу, филм о политици или политички став?

– Нисам желео да посветим цео филм Силвију Берлусконију, нисам хтео да му дам такав "поклон". Али, мислио сам да је апсурдно да пролазимо кроз 12 година његовог политичког живота а да ништа о томе не кажем људима. Како нема ниједног закона на Земљи који обавезује да се у филму исприча само један прича, пожелео сам да истоивремено испричам неколико њих које повезује један лик – продуцент. Ако бих био принуђен да користим какав слоган за мој филм, рекао бих да је то: посвета филмској уметности, љубавна прича и политички филм. Главни лик – продуцент Бруно, пролази кроз низ криза и грешака, али ипак у себи има енергију да делује, реагује. У Италији је један од омиљених фудбалских спортова жалити се на све живо и изигравати жртву, увек сматрати да је неко други крив. Бруно није снимио филм 10 година, раскинуо је са својом женом, редитељ и глумци су га напустили, студио је разрушен, али он проналази енергију да реагује и да почне све из почетка и да се на друге не жали.

Зашто сте се заинтересовали и за тему о распаду породице, може ли се то повезати са данашњом Италијом?

– Желео бих да подсетим да сам у филмовима увек много говорио и о себи. О својој болести, рођењу детета и многим другим, лепим или ружним, стварима. У "Кајману" сам изнео неке ствари које ме дотичу лично. Можда би их о мом разводу било и више да нисам и отац десетогодишњег сина. Али, мислим да су све могуће интерпретације мога филма прихватљиве, чак и она да је распад породице и нека врста метафоре распада Италије, иако нисам о томе размишљао када сам писао сценарио.

Да ли овај филм заиста допринео губитку Берлусконија на изборима?

– Никада то нисам рекао, нити тврдио. Напротив, многи лидери италијанске левице сматрали су супротно, а неки су се чак бојали да би "Кајман" могао да изазове ефекат бумеранга и окрене један број гласача од кандидата левице. Неки од њих су ме чак замолили да покушам да одложим премијеру филма у дане после избора да не бих "изазвао несрећу". То сам сматрао глупим и одговорио сам им наводећи пример филма "Фаренхајт 9/11" Мајкла Мора, који је пред публику изашао пред изборе у САД, а није угрозио победу Џорџа Буша. Како било, мој задатак је био да снимим добар филм, а ако је он помогао да се Берлускони склони са политичке сцене, надам се заувек, онда ми је због тога драго.

Да ли је Берлускони видео филм, да ли је реаговао?

– Нико никада није видео Берслусконија у биоскопу у којима се приказивао овај филм. Предпостављам да га је гледао, али вероватно код куће на DVD-у. То не би била једина илегална ствар коју је уживоту урадио! Никада га нисам срео нити бих то желео.

Користили сте и архивске снимке премијера, је ли то било унапред предвиђено?

– Много година раније, планирао сам да снимим документарни филм о Берлусконију, као ђаволском лику. То је била идеја о филмском дневнику у којем бих интервјуисао десничаре из разних делова Европе, што нема много везе са италијанском десницом. Много тога сам снимио, али никада нисам завршио тај филм. Пред снимање "Кајмана", прегледао сам много материјала. Нисам га у целости искористио али хоћу, у форми DVD дневника. У њега ћу ставити и снимке Берлусконија, насмејаног и веома срећног у друштву Џорџа Буша. Ту је срећан као мало дете, уз свог другара Џорџа. Чује се и његова реторичка канонада, све саме похвале САД, а његов енглески је очајан. Да сам и то искористио у филму било би превише.

У филму, у једном тренутку, чује се и то да је Берлускони променио Италију. Како?

– "Феномен Берлускони" прво се одразио на културном, па тек онда на политичком плану. Земљиште је, дакле, вишеслојно загађено. Али оно је почело да се загађује и пре његовог званичног политичког живота, он је само пронашао добро земљиште где би се засадио. Хоћу да кажем да је Италија продукт Берлусконија, али и Берлускони је продукт Италије. Сигурно је да се и у осталим земљама може пронаћи исти приступ свету политике, иста агресивност у приступу, али само је у италијанској демократији било могуће наћи таквог медијског империјалисту који је постао и глава владе.

Негде на самом почетку своје каријере изјавили сте да у Италији стално сањају нови филм у новом свету. Да ли још увек сањате тај сан?

– Одрастао сам на италијанском филму 60-их, на Белокију, Ферерију, Пазолинију, Бертолучију, на француском "новом таласу", на слободном филму из земаља такозваног Источног блока. Мој филмски укус увек је био у директној вези с мојим редитељским избором. У свим тим филмовима политички аспект или кинематографска форма није оно што је било најважније. Најважнија је била реалност коју су ти филмови изражавали. То је оно што је увек актуелно, што ме још увек држи у филму и враћа жељи да их изнова стварам.

Чак и онда када Вас понеки италијански новинар, повремено прогласи "филмски мртвим"?

– Не плашим се такве "смрти" јер увек могу да се вратим својој "Супер 8" с којом сам и почео. Увек могу да останем продуцент, глумац, сценариста, организатор малих филмских фестивала. Дакле, не може се мој контакт с филмом тако лако прекинути, а занимљиво је и то да ме "филмски мртвим" проглашавају само они са деснице.

Да будемо искерни, ово је и филм о средовечној кризи једног мушкарца. Како Ви кроз њу пролазите?

– Шта вам је, па ја сам још дечко! Све је исто као када је почела моја веза са светом филма. Данас се још увек осећам способним и спремним да снимам филмове као редитељ и да гледам туђе филмове као што сам то чинио пре 30 година!

Три деценије у филму је и три деценије живота?

– Током свих ових година нисам једино сигуран да сам успео да разумем живот или да искусим све замке живота. Рецимо, никада нисам био у затвору, а знам да многи који су из њега изашли прво кажу: "Сада знам ко су ми прави пријатељи". Пребродио сам тешку болест, имао сам рак, али нисам попут других у болести сличних мени, одмах после изговорио "Сада разумем праве вредности живота". Нисам сигуран да разумем и да умем да препознам све истинске вредности живота. Мој отац који није био левичар, учио ме да будем каријериста. "Успех је нешто друго, али би могао да пробаш", говорио је. Имати каријеру, бити каријериста, у Италији баш и није нешто популарно. У последњих 20 година чак се сматра да је онај који има каријеру веома глуп човек. Надао сам се да ћу после рођења сина имати мање опсесивну везу са филмом, али то се, нажалост, није догодило. Јасно је да је он у мој живот донео много богатства, али ја још увек немам слабију везу са мојим послом. Остао сам опсесивац и перфекциониста какав сам био и пре. Хвала Богу што у Бога не верујем!

А верујете ли у љубав?

– Није потребно да сте заљубљени или у љубавној вези, да бисте знали да она постоји. Љубав постоји и то је чињеница!